Muallif: Otauli (Rahimjon Otaev)

Tarjimai hol
Yohud ruhiyatning yana bir ehromi

       Jahon adabiyoti va fanida tarjimai hol yozish bobida ko'pdan-ko'p ibratli tajribalar to'plangan. Chunonchi, "Turkiston elining shayhulmashoyihi" Ahmad Yassaviyning o'z umr yo'lini yilma-yil bayon qilib yozgan hikmatli satrlari va yo o'zbek xalqining chinakamiga bulbuligo'yo baxshisi Ergash Jumanbulbul o'g'lining "Tarjimai hol (Kunlarim)" dostonini ko'pchilik yaxshi biladi. Buyuk ingliz tabiatshunosi Ch. Darvin va buyuk hind mutafakkiri J. Neruning "Tarjimai hol" asarlari oddiygina tarjimai holni ham betakror asar, qo'lga ilinadigan salmoqli kitobga aylantirish san'atining ajoyib namunalaridir.
       Mazkur tarjimai hol she'ru doston, ulkan asaru salmoqli kitob emas, allaqanday iddaoli bayonot ham emas, ixcham bayonnomami-izhornomagina, xolos. Har qalay u, sizda bir zahmatkash Yozuvchining ijodiy yo'li xususida aniq-ravshan tasavvur hosil qila oladi, degan umiddamiz...
       Rahimjon Otaev (Otauli) O'zbekiston davlat mustaqilligi yillarida nosir-Yozuvchi, publitsist-esseist, munaqqid va tarjimon sifatida faol ijod qilayotgan adiblarimizdan biridir. Uning anchagina mashaqqatli hayot yo'li va serqirra ijodiy faoliyati ayrim ibrat bo'larli jihatlarga egadir..
       Toshkentdan Chimkent orqali qadimiy Turkiston shahriga borar bo'lsangiz, ming yillik o'zbek she'riyatining bir sarchashmasi bo'lmish mashhur "Devoni hikmat" kitobining muallifi, avliyolar sarvari, "shayxulmashoyix" va "Hazrati Sultoni orifin" deya ulug'lanuvchi Ahmad Yassaviy hazratlari abadiy qo'nim topgan bu qadimiy shaharga kiraverishda "Iqon" degan bir qadimiy qishloqdan o'tasiz. E'tiboringiz uchun, bu qishloqda XX asr o'zbek she'riyatining eng yorqin siymolaridan biri Mirtemir domla tavallud topganlar. Ahmad Yassaviy qabri ustiga Sohibqiron bobomiz Amir Temur hazratlari qurdirgan muhtasham maqbarani tomosha qilib, tegishli ziyorat va tilovatdan so'ng ruhingiz allanechuk tiniqlashib, ko'nglingiz ravshan tortib, Qoratovga olib boruvchi qirq chaqirimlik yo'lga chiqsangiz, yo'l boshidagi "Koriz" deb ataluvchi mo''jaz bir qishloqcha - bugungi kunda Turkiston shahrining tarkibiy qismiga aylanib ketgan bu zaminda hozirgi o'zbek bolalar adabiyotining yorqin namoyandasi, qardosh qozoq va qoraqalpoq adabiyotlarining ulkan tarjimoni Nosir Fozilov tug'ilib o'sgan, agar bilmasangiz bilib qo'ying! Qoratovga boruvchi qirq chaqirimlik yo'lning qoq belida yana bir qadimiy qishloq bo'lib, u qadimda Qarnoq, bugungi kunda esa, Otaboy deb ataladi. Bu qishloqda, bilasiz, albatta, ayniqsa, o'zining "Ulug'bek xazinasi" va "Diyonat" romanlari bilan o'zbek adabiyotining olamshumul dovrug'iga yangi dovrug' qo'sha olgan atoqli adibimiz, XX asr Turkiston adabiyotining bir faxri-iftixori Odil Yoqubov tug'ilib o'sgan! Bugina emas. Xudo beraman desa qo'sha-qo'sha beraverar ekan, "Yassaviyning so'nggi safari" tarixiy romani bilan millionlab kitobxonlarimiz mehrini qozongan Yozuvchi Sa'dulla Siyoev bilan bir paytlar "Oqsoy" romani, ko'pgina qissa, hikoya va ocherklari bilan mashhur bo'lgan Yozuvchi Sunnatulla Anorboev ham ayni shu qishloqda tug'ilgan!
       Hozirda Turkiston shahriga qo'shilib ketgan Koriz qishlog'i bilan Otaboy qishlog'i o'rtasidagi yigirma chaqirimlik yo'lda qadimiylikda ulardan mutlaqo qolishmaydigan tag'in uchta qishloq bor. Qorachiq qishlog'ida 1924 yilda Manzura Abdujabborova degan bir qizaloq, Yugnak qishlog'ida esa, 1920 yilda Egamberdi Otaev degan bir o'g'il, shu ikki qishloqning qoq o'rtasidagi Chipon deb ataluvchi qishloqda esa, 1949 yilning 3 aprelida shu ona va shu otadan bir farzand tug'ilgan bo'lib, uning ismi Rahimjon, familiyasi Otaev, adabiy taxallusi esa, Otaulidir. U bolajon o'zbekning bir oilasidagi to'qqiz farzandning uchinchisi bo'lib dunyoga keldi: 1945 yilda Hakimjon akasi, 1947 yilda Anvara opasi, 1955 yilda Dilbar singlisi, 1953-1964 yillar miyonasida Karimjon, Murod, Maqsud, Ma'ruf va Orif ukalari tug'ilganlar.
       Rahimjon Otaev (Otauli) 1965 yilda - o'n olti yoshida otasidan judo bo'ldi. Ko'p yillar boshlang'ich sinf o'qituvchisi bo'lib ishlagan otasi, qolaversa, o'zining ham savodini chiqargan birinchi muallimidan ayrilish o'spirin ruhida muayyan burilish hosil qildi. O'shanga qadar matematika olimpiadalariga qatnashgan, musiqa va tasviriy san'atga alohida ishtiyoq bildirgan, hatto 1964 yilda otasi bilan Toshkentdagi Benkov nomli rassomchilik bilim yurtini "birrov ziyorat qilib qaytgan" Rahimjon o'zi ham kutmagan holda "Turkistonda mashhur shoir" sifatida tuman ro'znomasida dastlabki she'rlarini peshma-pesh e'lon qila boshladi. Shulardan biri "Yig'lagan ota", yana biri "Yassaviy maqbarasi" deb ataladi. O'tgan asrning oltmishinchi yillari o'rtalarida Turkiston tuman ro'znomasida bosilib chiqqan bu she'rlar shahdi quyoshga etgulik, lekin o'zi erga kirgudek o'n etti yashar etimning qattiq jumbushga kelgan qalb tug'yonlari ifodasi edi....
       Lekin matematikaga bo'lgan ishtiyoq aksariyat qarindoshlari matematika fani o'qituvchilari bo'lgan o'spirinning qonida bor va u boshqa ishtiyoqlardan kuchliroq ekan, 1966 yilgi mash'um zilziladan keyingi Toshkentga o'qigani kelgan Rahimjon Otaev hozirgi O'zbekiston milliy universitetining filologiya fakultetiga emas, matematika fakultetiga hujjat topshirdi. Forobiy ko'chasidagi bir xonadonda ijarada turar ekan, kutilmagan bir tarzda 1966 yilning 10 iyulida atoqli shoir G'afur G'ulomning dafn marosimida qatnashib, unda tilsiz-zabonsiz Oybekni va tili biyron ne bir Yozuvchiyu shoirlarni qadamlar bilan o'lchanuvchi masofada turib tirik holda ilk bora ko'rdi... Hoynahoy ayni shu kutilmagan "zilzila" sabab shoirlikdan ham, matematika fakultetining kechki bo'limida o'qishdan ham butkul voz kechib, Turkistonga qaytdi. Bir yillik yo'l qidirish, ikkillanish, izlanishlar nihoyasida tag'in Toshkentga kelib, 1967-1973 yillarda universitetning filologiya fakultetida, kechki bo'limda o'qidi, ayni chog'da, zilziladan keyingi Toshkent qurilishlarida betonchi-armaturachi bo'lib ishladi, 1968-1973 yillarda esa, Til va adabiyot ilmiy tekshirish instituti folklor bo'limining laboranti sifatida adabiyotshunoslik fani, Xodi Zarif, Muzayyana Alaviya, Ergash Rustamov va boshqa atoqli adabiyotshunos olimlar hamda ularning ilmiy ishlari bilan yaqindan tanishdi. Ikkinchi kursda "Ravshan" dostoni, uchinchi kursda Mashrab ijodi, to'rtinchi kursda Rabindranat Tagor falsafasi haqida kurs ishi yozdi. "Murodxon" dostoni to'g'risidagi dastlabki ilmiy maqolasi birinchi ustozi To'ra Mirzaev tahriri ostida 1971 yilda taniqli olimlarning nufuzli bir jamoa to'plamida bosilib chiqqanida u yigirma ikki yoshda edi! 1973 yilda universitetning filologiya fakultetini bitirar ekan, etika va estetika kafedrasida atoqli xalq baxshisi Ergash Jumanbulbuldan yozib olingan dostonlardan iborat besh jildlik "Bulbul taronalari" majmuasi asosida "Romantizmning estetik mohiyati" degan mavzuda diplom ishini muvaffaqiyatli himoya qildi. Mazkur ilmiy ishning rahbari ahloqshunos faylasuf Anvar Abdusamatov, rasmiy opponenti taniqli faylasuf olim Haydar Aliqulov, norasmiy opponent sifatida muhokamada qatnashgan olimlardan biri akademik Baxtiyor Nazarov edi...
       Yigirma to'rt yoshida Shunday murakkab mavzudagi diplom ishini muvaffaqiyatli himoya qilgan, ilmiy maqolalari etarlicha e'lon qilingan, Til va adabiyot institutidek ulkan ilmiy dargohda ishlab, minimumlarni topshirib, nomzodlik ishini yozishga ruhan shay bo'lib turgan yigit, agar faqatgina o'zini va ilmiy ishini o'ylaganida, uzog'i uch yilda nomzodlikni himoya qilishi muqarrar edi. Birinchi ustozi To'ra Mirzaev "Shunday ilmiy dargohni tashlab Iqoniga ketib qolgan birinchi shogirdim Farhod Rahimovning o'rniga seni menga xudo etkazdi" deya qanchalik suyunar edi. Lekin u, To'ra Mirzaev ta'tilga ketgan chog'ida universitet diplomini qo'lga olgan zahoti o'zining kelajagini emas, qishloqdagi oyisi, akasi, opa-ukalarini o'ylab, imi-jimida ishdan bo'shab, Turkistonga qaytdi. Bir necha oy Turkiston tuman ro'znomasida adabiy xodim va tarjimon bo'lib ishladi. Yilchi sifatida Turkistondan harbiy xizmatga chaqirilgan yigirma nafar tengdoshlari qatorida poezdda to'qqiz kecha-kunduz yo'l yurib, Yapon dengizi sohilida joylashgan Naxodka porti yaqinidagi bir polkka borib tushdi. "Rus tilini suv qilib ichib yuborgan olim" sifatida polk shtabida pisar (o'zbekcha - mirzo, arabcha - munshiy) qilib olib qolishmoqchi edilar, o'zicha isyon ko'tardi: "Olti yil universitet bilan institutda rosa pisarlik qildim, meni Shunday bir joyga jo'natingki, toki xizmat xizmatdek bo'lsin!" "Talablarga muvofiq" Shunday bir chakalakzorga jo'natildiki, doimiy harbiy tayyorlikda turgan divizionning yadro zarrasi bor raketani uchirish uskunasiga joylashtirish murvatini bilak kuchi bilan burovchi "birinchi raqam" sifatida jami yuzdan ortiq urishqoqlar,.o'zidan besh-olti yosh kichkina "oqsoqollar" iskanjasida yolg'iz qoldi. Kaltaklarning alam-achchig'ini murvat burashdan oldi. Tutqichni tutamlab turib shunaqanggi aylantirdiki... nizomda belgilangan vaqt ko'rsatkichini qariyb yarmiga qisqartirib, namunaviy raqam sifatida Vladivostokdan Volgogradga qadar jamiki sinov maydonlarini qadam-baqadam kezib chiqdi! Atigi bir yilning qoq yarmida dam poezdda, dam samoletda, dam avtobusda qariyb qirq ming chaqirim yo'l bosdi... "Yurgan - daryo, o'tirgan - bo'yra" deya bilib aytgan mashoyixlar. O'tirganida yo polk shtabida, yo institut bo'limida mudrab o'tiravergan bo'larmidi. Axir bo'yradan ham, po'stakdan ham hech qachon jiddiy Yozuvchi chiqmagan, chiqmaydi ham! Jiddiy Yozuvchi erga urganlari sayin baayni sherdek na'ra tortib ko'kka sapchiydigan, tinib-tinchimaydigan, mashaqqatlardan qo'rqmaydigan, ko'pni ko'rgan - ko'pgina vaziyatlardagi ko'pdan-ko'p ruhiy holatlarni yuragidan, jonidan va qonidan kechirgan odamdan chiqadi. Tabib tabib emas, boshidan o'tkazgan tabib deydilar. Yozuvchi esa, ta'bir joiz bo'lsa, inson ruhining tabibidir.
       Ha, chinakam Yozuvchi ko'p yurishi, ko'pni ko'rishi, ko'p narsani bilishi kerak. Lekin R. Otaev bir yillik harbiy xizmatdan qaytib, Turkiston shahri bilan Chipon qishlog'i o'rtasidagi o'n ikki chaqirimlik yo'lda uzzukun zuv qatnar ekan, tez orada dil-dildan amin bo'ldiki, bunday sarsonlik-sargardonliklardan tuzukroq bir ish chiqishi amrimahol! Garchi tuman ro'znomasining bir sonini - oshiqona she'rlari, bir sonini - hikoyasi, yana bir sonini - maqolasi tuppa-tuzuk "obod qilayotgan" bo'lsa-da, uning samarasi... Namoz o'qib topgan savobing isrof qilgan tahorat suvingga arzimaydi deganlaridek... Bir necha oylik qatnovdan so'ng samarasi kam ishdan voz kechib, otasi qilgan ishni qilishni har jihatdan ma'qul ko'rdi: otasi ishlagan Chipon sakkiz yillik maktabida o'zbek tili-adabiyoti va rus tilidan dars berishga o'tdi. Biror yildan keyin o'qituvchi Hakimjon akasi uylanib, injener Karimjon ukasi politexnika institutidagi o'qishini bitirib kelgach, nihoyat, oilaviy sharoiti unga ko'ngli tusagan ishni qilish imkonini berdi. 1975 yilda Toshkentga qaytib keldi, lekin ikki yilcha avval o'zi namoyishkorona voz kechib ketgan Til va adabiyot institutiga qaytib ishga kirolmadi. Boshqa "yana-da kengroq maydonlar"ga ham talpinib etolmadi. Tag'in otasi qilgan ishni qilishga to'g'ri keldi. Chilonzor tumanidagi 200-o'rta maktabga o'qituvchi bo'lib ishga joylashdi. O'sha paytda Lenin nomi bilan ataluvchi bu maktab O'zbekiston Respublikasi Xalq ta'limi vazirligining tayanch maktablaridan biri bo'lib, unda estetika fani bo'yicha fakultativ mashg'ulotlar endigina joriy etilgan, lekin estetika fani bo'yicha respublikada etakchi mutaxassis bo'lmish vazir Said SHermuhammedovning bu tashabbusini qo'llab-quvvatlay oladigan o'qituvchi maktabda topilmay turgan ekan! Har ikki tomon uchun ham baayni tabib buyurgandek bir ish bo'ldi. Ikki mingdan ziyod o'quvchi ta'lim oladigan bu ulkan dargohning o'ziga yarasha kattagina qozonida qaynashdan tashqari "Turmush, hulq-atvor va mehnat estetikasi" degan bir o'quv qo'llanmasi, aniqrog'i, ilmiy- pedagogik risola, xullas, dastlabki ilmiy risolasini yozdi. Maktabda to'plangan bir yillik tajriba, estetika fani bo'yicha yoqlangan diplom ishi va bu risola qo'lyozmasini qo'sh kaftida tutib, 1976 yilning yozida Falsafa va huquq institutining o'sha paytdagi direktori, o'zi alohida ixlos qo'ygan Abu Nasr Forobiy falsafasi bo'yicha mamlakatimizdagi qariyb yagona yuksak malakali mutaxassis Muzaffar Xayrulllaevga yuzma-yuz keldi. O'sha vaqtda SHayxova mudiralik qiladigan etika va estetika bo'limiga laborant sifatida ishga olar bo'ldilar. Uch kunda maktabdan bo'shab, hujjatlarini saranjomlab kelsa, voajab, institutda ob-havo butunlay o'zgargan, nimagadir allaqanday tutun... Laborantlik o'rni ham nimagadir birdaniga yo'q bo'lib qolibdi. "YOtib qolguncha otib qol, urushda turish yo'q" deganlar. To'ppa-to'g'ri vazir Said Shermuhamedovning qabuliga kirib, dardini dasturxon qildi-da, Moskva va yo Sankt-Peterburgga maqsadli aspiranturaga yo'llanma so'radi. Vazir aytdiki, "Aspiranturaga imkoniyatimiz bo'lmayroq turibdi, lekin sizni estetik tarbiya masalalari bo'yicha uslubchi sifatida ishga olishimiz, ilmiy ishingizga shaxsan o'zim rahbarlik qilishim mumkin!"
       Buni qarangki, tag'in tabib buyurgandek bir ish bo'ldi. Vazirlikka qarashli Pedagogika ilmiy tekshirish instituti, qisqagina nomi bilan aytganda, "Pednauk"-"Pedakademiya" 30-yillarda dastlab tashkil etilganida Qozon universiteti kutubxonasining qoq yarmi shu dargohga ko'chirib keltirilgan ekan deng! Vazirlikning rus tilidagi "pisarlik" yozishmalaridan vaqt orttira olgan paytlarida shu boy kutubxonaga baayni tanda qo'yib yotib oldi. Uch yil mobaynida qadimiy yunon faylasuflaridan boshlab to hindi Radxakrishnan bilan Deshpande, nemis Freyd bilan Shopengauer, ingliz Darvin bilan rus Mechnikovga qadar yuzlab faylasuflarning insoniy tuyg'ular haqidagi ilmiy qarashlarini qoniga singdirishdan tashqari uch yuz sahifa hajmidagi "Tuyg'ular estetikasi" degan ilmiy tadqiqotini yozib tamomladi. Mazkur ishning kichik bir tarkibiy qismi, masalan, 1976 yila mashhur "Guliston" jurnalining mashhur bosh muharriri Asqad Muxtorning shaxsan tahriri ostida "Sirli olam" degan ilmiy-publitsistik maqola sifatida chop etildi. Yana bir qismi - "Ruhiyatlar birligi" maqolasi shaxsan Odil Yoqubov tahriri ostida "Toshkent oqshomi" gazetasida bosilib chiqdi. Bular R.Otaevning ilk ilmiy-publitsistik, ilmiy-ommabop maqolalari, birgina ruscha atama va arabcha istiloh bilan aytganda, "esse"-"badia" janridagi dastlabki ijod namunalari edi. Uch yuz sahifalik ilmiy ishini o'zi rus tiliga tarjima qilish taraddudida yurganida, kutilmaganda O'zbekistonda estetika fani bo'yicha maxsus ilmiy kengash  nimagadir birdaniga yo'q qilindi-qo'yildi... Men qilaman o'ttiz, egam qiladi to'qqiz! Buyoqda vazirlikdagi pisarlik ishlariga ko'milib ketayotgandek... Bechoraga ne chora bor?.. O'ylay-o'ylay tag'in bilganini qilishga majbur bo'ldi. "Tuyg'ular estetikasi" nomining o'rniga o'zi ixlos qo'ygan G'afur G'ulom she'rining yarim satri ("Osmon to'la yulduzlar")ni qo'yib, tagiga qo'shimcha nom ("Tuyg'ular haqida suhbat")ni qo'shib, ilmiy jumlalarga badiiy tus berib, ilmiy ishni essega aylantirdi-qo'ydi. Uni dastlab G'afur G'ulom nashriyotida bosh muharrir o'rinbosari bo'lib ishlab turgan yurtdoshi Odil Yoqubovga ko'rsatdi. Atoqli adib o'zicha jon kuydirdi: "Bunday cheki-chegarasi yo'q mavzuning ichida cho'kib ketadi-ku odam! Nima, joningiz po'latdanmi! O'z boshingizni o'ylasangiz-chi!.."
       Qo'lyozmani universitetdagi diltortar domlalaridan biri Norboy Xudoyberganovning uyiga olib borib berdi-da, o'zi Turkistonga bordi.U erda biror yil avval tanishib, tahririyatda birga ishlab,  ko'ngil qo'ygani  Dilbar degan bir qizga uylanib qaytdi. Buni qarangki, qizning otasi Turkistonning qadimiy Boboy qishlog'idan, onasi Savron qishlog'idan ekan...Toshkentga "boshi ikkita" bo'lib qaytgach, Norboy Xudoyberganovga  sim qoqqan edi, yuraklarni allanechuk orziqtiruvchi javob qaytdi: "Asaringizga taqriz yozib, nashriyotga topshirib qo'ydim. Borib oling, ko'ring..."
       Bordi, oldi, ko'rdi. Taqrizmisan taqriz! "Ilmiy kashfiyot darajasidagi asar" mazmunidagi eng baland baho! Norboy Xudoyberganovdek o'ta talabchan munaqqiddan chiqqanmi bu baho? Endi ishlar yurishib ketsa kerag-ov!..
       1978-1981 yillar mobaynida R. Otaev o'z boshi, oilasi - ikkinchi boshi, naqd o'ttiz yoshida ko'rgani yolg'iz o'g'li, uning uy-joyi, Vatanini ancha jiddiy o'yladi, o'ylaganini o'ylaganiga qo'shdi, ko'paytirdi... Lekin qo'lyozma jonivor... shu to'rt yil mobaynida Norboy Xudoyberganovning avj pardadagi maqtovi bilan birga qimir etmay yotaverdi. Azbaroyi shu qo'lyozmani qimirlatish maqsadida, nashriyotning o'ziga ishga kirolmagani, buyog'i rus tilidagi yozishmalarga ustasi farang bo'lib ketgani sababli, 1979 yilda "Goskomizdat" degan tashkilot (Hozirgi Matbuot va axborot agentligi)ga ishga kirishga hujjat topshirdi. Endi ish boshlayman deb turganida... rahmatli Erkin Boysinov bosh muharrir sifatida allanechuk zorlanib tushuntirdiki, TSKadan O'ktam Usmonov qo'ng'iroq qilibdi, Murod Muhammad Do'st degan bir yosh Yozuvchi Moskvadek joydan ayni shu joyga ko'z tikib kelayotgan ekan! Keyinchalik ma'lum bo'ldiki, o'sha yosh Yozuvchi aslida boshqa balandroq joylarga ko'z tikkan ekan, bu joyni esa, R. Otaev har gal kechikibroq xabar topaverdiki, Azim Suyun, Muhammad Rahmon va boshqa tengdoshlari obod qildilar. R. Otaev ham o'ziga etgulik qaysargina emasmi, to'rt yilcha kutib, 1981 yilda axiyri shu joyga etib keldi. Keldiyu eng shimarib biryo'la "sakkiz frontda" ish boshladi: avvalo "O'qituvchi" nashriyotidagi risolasi bilan G'afur G'ulom nashriyotidagi essesini baravariga harakatga keltirdi. So'ngra o'nlab nashriyotlarda peshma-pesh bosilib chiqayotgan yuzlab badiiy asarlarni bir chekkadan o'qib tushirib, taqriz qilib, shu asosda rus tilida o'zbek adabiyoti xususida bir necha turkum obzorlar tayyorladi. Ayni chog'da sirtqi aspiranturaga o'qishga kirib, Norboy Xudoyberganov rahbarligida "Hozirgi o'zbek qissalari tipologiyasi" mavzuidagi ikkinchi ilmiy ishini boshlab yubordi. Va nihoyat, besh-olti yillik tanaffusdan keyin o'zi ham favqulodda bir shiddat bilan hikoyalar, qissalar, badialar yozishga tushdi. Bor-yo'g'i ikki-uch yilning ichida "Qaytar dunyo" (keyinchalik bu asar nomini "Falakning gardishi" deb o'zgartirishga to'g'ri keldi) qissasi, "Qalb darchasi" kichik qissasi, "Shafqat", "Munojot", "Oltin olmalar", "Bo'lajak Pushkinning akasi" va boshqa anchagina hikoyalarni yozib tashladi. To'g'ri, ularning barchasi keyichalik, to'rt-besh yilcha o'tibgina bosilib chiqdi. R. Otaevning hech bir nasriy asari bunday "tanaffus"siz chiqqan emas - "chig'iriqdan o'tkazish" uchun vaqt kerak edi-da, axir. Lekin ularning yozilish, tanqidiy maqolalarining esa, ham yozilish, ham bosilib chiqish shiddati havas qilgulik edi!.. Birgina 1982 yilda sanalgan va sanalmagan anchagina ishlardan tashqari "O'zAS" haftaligida "SHe'r qadri" degan qariyb bir sahifalik ilk tanqidiy maqolasi, "Toshkent haqiqati" gazetasida "Hayot chorrahasidagi yoshlar" degan ilk taqrizi (G'affor Xotamning "Qaytish" degan ilk qissasi haqida) va hakozo jami o'n ikkita adabiy -tanqidiy maqolalari yozilib peshma-pesh e'lon qilindi. SHu qadarki, sirtqi aspiranturaga birga hujjat va imtihon topshirgan Abdulla Ulug'ov astoydil ajablandi: "Bir yilda o'n ikkita tanqidiy maqola?.. Aspiranturada o'qib nima qilasiz?.."
       Nima qiladi, estetika bo'yicha qilgan ilmiy ishining dumi xurjunda bo'lganidan keyin... aqalli adabiyotshunoslik bo'yicha ilmiy ish qilib, fan nomzodi bo'ladi-da, shuniyam bilmaydimi bu yigitcha!..
       Oradan yigirma to'rt yil (!) o'tganidan keyin endi jiddiyroq o'ylab qarasa, Abdulla Ulug'ovning bilgani bilgan ekan! 1983 yilning 25 avgustida Sarvar Olimjonovich Azimovning shaxsan taklifi va "Goskomizdat"dagi bevosita rahbari Ruben Akopovich Safarovdan shaxsan iltimosi bilan O'zbekiston Yozuvchilar uyushmasiga tanqid va adabiyotshunoslik bo'yicha adabiy maslahatchi sifatida ishga chaqirildi. Ikki kundan keyin G'afur G'ulom nashriyotida marhum Vohid Zohidov raisligida tanqid va adabiyotshunoslik kengashining navbatdagi yig'ilishi bo'ldi. Yig'ilishdan chiqib surishtirsa, yarim hajmigina nashr rejasiga amal-taqal kiritilgan, erta-indin chiqadigan bo'lib turgan "Osmon to'la yulduzlar" essesining ikkinchi korrekturasidan "Eng jumboq tuyg'u" degan kattagina bir bob nashriyotga sezilarli moddiy zarar keltirilgan holda olib qolinibdi! So'rab-surishtirgan edi, ma'lum bo'ldiki, bu ishni bosh muharrir o'rinbosari bo'lib endigina ish boshlagan O'tkir Hoshimov qilibdi! Nega, nima maqsadda, endi shunisi etmay turuvdi... Kulishini ham, yig'lashini ham bilmadi. Xayolida Abdulla Oripovning bir quyma to'rtligi aylandi:
       Kulma, kulma, nega kulasan
       Hijolat chekkanning holiga?
       Nega qo'l uzatding kambag'alning
       O'g'rilardan qolgan moliga?..
       Ana o'shanda "Esse degan "barrikada"ning Afandi taklif qilgan ikki tomonidan birini uzil-kesil tanlash kerak, shekilli?." - degan xayolga bordi..
       Bobning korrekturasini olib borib "Sharq yulduzi" jurnali publitsistika bo'limining mudiri Murod Xidirning qo'liga topshirdi. U "Sevgi, nikoh, oila va ajralish muammolari" degan qo'shimcha nom bilan jurnalning 1983 yil 12 sonida , "Osmon to'la yulduzlar" essesi bilan baravar bosilib chiqdi. Jurnalning yillik mukofoti bilan taqdirlandi. Shu orada Tanqid va adabiyotshunoslik kengashiga yangi rais sifatida tayinlangan Salohiddin Mamajonov maqolasini maqtay-maqtay bir orziqdi - bir orziqdi! "Qani endi olim yiliga bitta Shunday zo'r maqola yozsa!" Bu gapdan R. Otaev, tabiiyki, qattiq ajablandi: "Nega endi yiliga bittagina?! Axir, u bu maqolasini etti yilcha avval bir kecha-kunduzda yozib bitirgan edi-ku!.."
       "Sharq yuldluzi" jurnali bosh muharriri Pirmat SHermuhamedov ham o'z nomidan, ham Sarvar Azimov nomidan, hattoki Zulfiyaxonim nomidan maqtay-maqtay yangi maqolaga buyurtma berdi: "Xuddi shu maqolangizday "Nikoh" degan yana bir maqola yozib berasiz, uka!" "Yozish bo'lsa yozish-da!" deya ikki-uch kunda "Nikoh yohud baxt falsafasi" degan yangi maqolani yozib, oqqa ko'chirib topshirgan edi, bosh muharrir o'rinbosari Xudoyberdi To'xtaboev andak shashtidan tushirdi: jurnalda bu asarning qoq yarmi e'lon qilindi. Har qalay, siyohi qurimay peshma-pesh e'lon qilingan  birinchi badiasi edi bu! Tanqid va adabiyotshunoslik bo'limida vaqtincha ishlab turgan Ikrom Otamurod ham "Erkin A'zamov portretiga chizgilar" yozib berishni buyurtma qiluvdi, "Dilrabo qo'shiqlar aytilaversin" degan bu "chizgilar" naq yashin tezligida, "Nikoh yoxud baxt falsafasi"ni hamortda qoldirib, jurnalning 1984 yilgi 2-sonda bosilib chiqdi. Ilk ko'klam kunlarida respublika yosh Yozuvchilar seminari bo'lib, undagi adabiy tanqid mashg'ulotlariga nafaqat ishtirok etdi, yakunlovchi mashvaratda kengash raisi Salohiddin Mamajonovning o'rniga axborot berdi. Roppa-rosa yigirma birinchi martda O'zbekiston Yozuvchilar uyushmasiga a'zo sifatida qabul qilindi. May oyida Moskvada bo'lib o'tgan sobiq ittifoq yosh Yozuvchilarining USH seminar-kengashiga O'zbekistondan Xayriddin Sultonov, Sharof Boshbekov, Qutlibeka Rahimboeva, Hamza Imonberdievlar qatorida yagona munaqqid sifatida qatnashib qaytdi. Vitaliy Ozerov, Leonid Ter-Akopyan, Kazbek Sultonovlar boshqargan tanqid mashg'ulotlarida qirg'izistonlik Kalik Ibraimov, qozog'istonlik Shuga Nurpeisova, ozarbayjonlik Samir Tagizoda va boshqa jami qirqqa yaqin yosh munaqqidlar qatorida qatnashib, Erkin A'zam, Tog'ay Murod, Murod Muhammad Do'st, Xayriddin Sultonov, Anvar Obidjon va G'affor Xotam ijodi tahlil etilgan rus tilidagi maqolasi ("Gorizontu poiska: problematika i xarakter") "Drujba Narodov" jurnaliga tavsiya etildi. Bundan tashqari, o'zi apil-tapil rus tiliga tarjima qilib Moskvaga jo'natgan "Osmon to'la yulduzlar" essesi qo'lyozmasiga ajoyib rus olimi, "Tri vlecheniya" degan noyob esse muallifi YUriy Ryurikovning yozgan batafsil taqrizini qo'liga olib (yana bir erishgani shu bo'lib) Toshkentga qaytdi. O'sha yilning ikkinchi yarmida yana ikkita adabiy-tanqidiy maqolasi, chunonchi, so'z san'atining uch mezoni xususidagi "Teranlik, Kenglik, Yuksaklik" va yoshlar qissachiligi xususidagi "Qahramonning qismati - kurash" maqolalari oldinma-ketin "O'zAS" haftaligida e'lon qilindi. Maqtalib-maqtalib "Adabiyot va zamon","Haqiqat - ijod bayrog'i" jamoa to'plamlariga kiritildi. Nihoyat, o'sha 1984 yilning so'nggida qariyb uch yilcha harakatsiz yotgan ilk qissasi, nihoyat, harakatga kelib, "Yoshlik" jurnalida e'lon qilindi. Verter bo'lmasa-da, har qalay, shunga yaqinroq Hakimbek degan bir yosh faylasufning iztiroblari qalamga olingan bu qissa R.Otaevning respublika matbuotida yorug'lik ko'rgan birinchi nasriy asari edi!.. Shunday qilib, hisob-kitob qilamizki, R. Otaevning birinchi ilmiy maqolasi 22 yoshida, birinchi ilmiy-ommabop, ilmiy - publitsistik maqolasi 27 yoshida, dastlabki tanqidiy maqolasi 33 yoshida, ilk nasriy asari 35 yoshida bosilib chiqdi. Demoqchimizki, R. Otaev badiiy nasrga bir Yozuvchi uchun etarli darajadagi jiddiy tayyorgarliklar bilan keldi va, tabiiyki, keyingi yigirma ikki yil mobaynida yozganlari ham shunga yarashadir.
       1985 yilning boshlarida "Nima qilmoq kerak" degan mashhur savol uning oldida jiddiy ravishda ko'ndalang bo'ldi. Birinchi ilmiy ishini-ku, qoq yarmini bo'lsa-da, esse tarzida chiqarib bir qadar eplashtirib oldi. Endi tag'in tuya go'shti eb ketayotgan ikkinchi ilmiy ishi - "Hozirgi o'zbek qissalari tipologiyasi"ni tezroq nihoyasiga etkazish kerakmi, yo aqalli endi asosiy muddao, pirovard maqsad - badiiy nasr bilan astoydilroq shug'ullangani ma'qulmi? Shu yilning ko'klamida ilmiy ishiga so'nggi nuqtani qo'yish niyatitda Toshkent ma'danli suvlar shifoxonasiga yotib, yigirma to'rt kunda ilmiy ish o'rniga "Surnay navolari" degan kattagina bir qissa yozib qaytdi. Unda o'sha ko'klam Yozuvchilar uyushmasida ro'y bergan jarayonlar "qiziq ustida" bastakorlar uyushmasiga ko'chirib o'tqazilgan, demakki, yosh bastakor va musiqashunos Ozod Ziyodovich Holiqovning bir insoniy qismati anchagina ma'joziy, tagdorgina  qalamga olingan edi. Asarda ozodlik nafasi shundoqqina ufurib turgan edi. Qo'lyozmani "Yoshlik" jurnalining bosh muharrir o'rinbosari Murod Mansur o'qib qizg'in ma'qulladi, xuddi "Osmon to'la yulduzlar" kabi, buyuk G'afur G'ulom ijodidan, xususan, "Surnay" she'ridan olingan "Surnay navolari" nomiga nisbatan bevosita "Ozod" degan nom ostida e'lon qilishni ma'qulroq ko'rdi. R.Otaev, tabiiyki, bu jo'yali taklifga bajonidil rozi bo'ldi. SHu orada nasr bo'limining mudiri Erkin A'zam ta'tildan qaytib, qo'lyozmani SHuhrat Rizaevga taqriz qildiribdi-da, asarning yo'liga yaxshigina chim bosibdi. "Mohirona tadbir"dan xabar topib isyon ko'targan R. Otaevni tinchitishmi-tinchlantirish uchun yangi bosh muharrir Omon Matjon qo'lyozmani Tohir Malikka yana bir taqrizga berdi. Tohir Malik, aftidan, sixniyam, kabobniyam kuydirmaslik yoxud bo'ri ham to'q, qo'zichoq ham tirik bo'lishi uchun taqrizda yosh bastakor Ozod Holiqovning Farhod va Marjon degan o'g'il-qizlarini bexos yo'qotib qidirishiga bog'liq oilaviy mojarolardan butkul voz kechib, bastakorlar uyushmasidagi voqealarnigina qalamga olish tavsiya qilingan edi. Bu muallifga ma'qul kelmadi, albatta. Zotan, Farhodi bilan Marjonini qidirayotgan Ozodning ruhiy holati, ko'ngil mulki, ko'ngil bisoti - mana shu surnay navolari edi-da! Qissa qo'lyozmasi nasr bo'limining yangi mudiri G'affor Xotamning qo'lida uch yilcha avaylab saqlandi. To'rtinchi yilda Tohir Malik "Obbo, shu birgina qissani haliyam e'lon qilolmay sarsonmisiz? Mana, qanday hohlasangiz Shunday chiqaring!" deya himmat ko'rsatdi. Asar 1989 yil 2 sonda, nihoyat, e'lon qilindi.
       1985-1989 yilarda roppa-rorsa to'rt yil R. Otaev nima qildi? Avvalo kimlardir insofga kelishini sabr-toqat bilan kutdi. Lekin qo'l qovushtirib, mudrab o'tiravermadi,albatta.. Tag'in nasrni qo'ya turib, avvalo badiiy tarjimaga, keyin tanqid bilan publitsistikaga zo'r berdi. To'lepbergen Qaipbergenovning "Qoraqalpoqnoma" roman-essesi va "Bobomga xatlar" badiasini - qoraqalpoq tilidan, eron adibi Muhammad Ali Jamolzodaning "Sho'robod" asarini - rus tilidan, qozoq adibi Muxtor Mag'avinning "Tiriklik qo'shig'i" qissasini - qozoq tilidan tarjima qildi. Ularning aksariyati jurnallarda peshma-pesh bosilib chiqdi ham. Zo'r asar vaqtincha dimiqsa dimiqadi, lekin o'lmaydi ekan, ulardan bittasi - "Tiriklik qo'shig'i" roppa-rosa o'n yildan keyingina 1998 yilda rahmatli Ozod Sharafiddinovning qizg'in qo'llab-quvvatlashi bilan "Jahon adabiyoti" jurnalida bosilib chiqdi.
       Ikkinchi nomzodlik ishidan ham uzil-kesil qo'lni yuvib qo'ltig'iga urganidan keyin, nazarida, qissadan kengroq maydonlarga yo'l ochilgandek bo'ldi. "Yoshlik" jurnalining 1986 yil 3-sonadi Odil Yoqubovning "Ko'hna dunyo" romani atroflicha estetik tahlil qilingan "Hikmatlar karvoni", "Guliston" jurnalida 1986 yil "Yangilikning tug'ilishi", "Zvezda Vostoka" jurnalining 1986 yil 6-sonida "Drujba Narodov" jurnali paysalga solgan "Gorizontu poiska: problematika i xarakter", 1987 yilda "Adabiyot va san'at" jamoa to'plamida Odil Yoqubovning "Oqqushlar, oppoq qushlar" romani tahliliga bag'ishlangan "Epik tasvir va tahlil" maqolalari, yana boshqa ancha-muncha maqolalari va taqrizlari e'lon qilindi. Hatto G'affor Xotam va Abbos Saidning ijodiy izlanishlari, bolalar adabiyoti muammolari xususidagi rus tilida yozilgan "Za vse v otvete", "Nachni s sebya" va boshqa maqolalari "Pravda Vostoka", "Komsomolets Uzbekistana" kabi gazetalarda ham bosilib chiqdi. Endi o'ylab qarab gohida afsuslanasan kishi! Xayf ketgan vaqt-soat, kuch-g'ayrat, orzu-umidlar!.. Baxtiyor Nazarov Til va adabiyot institutining direktorligidan to Fanlar Akademiyasining vitse-prezidentligiga qadar qariyb yigirma yillik arboblik ishlarining o'rniga "G'afur G'ulom olami"dek tadqiqotlarning to'rtta-beshtasini qatorlashtirib qo'yganida-ku, naqadar go'zal ish bo'lar edi! Xuddi Shunday, R. Otaev ham o'tkinchi dunyolarga alahsimay, yiliga aqalli bitta "Surnay navolari"dek qissa yozib turganida!..
       Yo'q, chinakam tanqid ham abadiyatga dahldor chinakam san'atdir. U hamisha umriboqiy asarlarga suyanibgina umriboqiylikka erishadi. Bu yillarda yozilgan behisob adabiy-tanqidiy maqolalar va taqrizlar orasida Odil Yoqubovning ikki o'lmas asari yangicha tahlil etilgan ikki maqolasining kelajagiga umid bilan qarasa bo'ladi. "Sharq yulduzi" jurnalining 1989 yil 1 sonida e'lon qilingan, Cho'lponning "Kecha va kunduz" romani tahliliga bag'ishlangan "Tong yulduzi shu'lalari" va o'sha yili "O'zAS" haftaligida e'lon qilingan, "Yorqinoy" dramasi tahlil qilingan "Tasavvur ziyosi" maqolalari, albatta, ularning yoniga qo'shila oladi. Ayniqsa, shu ikkita maqolani o'z vaqtida Umarali Normatov bilan Begali Qosimov, keyinchalik Dilmurod Quronov bilan Bahodir Karim kabi olimlar maqtab tilga oldilar, muallifning tanqidiy qarashlarini o'z vaqtida ham, o'n besh yildan keyin ham pisand qilgan olimlarga qulluq!
       Buyuk Cho'lpon asarlari, garchi Isrofilning suri bo'lmasa-da, har qalay, ne bir mudroq qalblarni ham uyg'otishga qodir ruhiy quvvatga ega ekan! 1989-1991 yillarda favqulodda bir shiddat bilan yozib tashlangan ko'pgina publitsistik va adabiy-tanqidiy maqolalari, hikoyalari hamda badialarining qanchalik pishiq-puxtaligiga qarab turib muallif ham gohida "Yopiray, shularni o'zim yozdimmi?" qabilidagi xayollarga boradi.Nachora,Navoiy bilan Pushkindan meros, har bir qalamkashning ko'nglida ozdir-ko'pdir muqarrar bo'ladigan tuyg'u bu!..Masalan, "Gap bilguncha ish bil" ("O'zbekiston ovozi", 1989, 25 fevral), "Qalpoq bozori" ("Xalq so'zi", 1990, yanvar), "Til va El Uli yoxud qaqragan tilga tiriklik suvi" ("Guliston", 1990), "Qaldirg'ochning qayrilgan qanotlari" ("Yosh leninchi", 1990), "Mantiq qani?" ("Muloqot", 1992) publitsistik maqolalarini badiiy publitsistikani chinakam badiiy adabiyotga aylantirish yo'lidagi jiddiy tajribalar deyish mumkin. Bu davrda yozilgan yoxud avvalroq yozilib, nihoyat, e'lon qilingan "Shafqat" (O'zAS, 1989), "Munojot" ("Yosh leninchi", 1990), "Otajon" ("Yoshlik", 1991), "Otabosh" ("Guliston", 1991) hikoyalari, "Tagor bilan suhbat" fantastik qissasi ("San'at", 1990), "Qalbning etti iqlimi" turkumidagi "Hayrat", "Muhabbat", "Hurmat", "Malomat", "Nafrat", "Da'vat", "Hasrat" badialari ham kichik hajmdagi badiiy nasrning beshafqat vaqt hukmiga ro'yxushlik beravermaydigan anchagina pishiq-puxta namunalaridir. Bu asarlarning aksariyati "Otauli" taxallusi bilan e'lon qilingan. "Ota", "Otaturk", "Otaliq", "Otabek", "Otajon" emas, "Otauli"gina...
       Qirq yoshida "Otauli" bo'lgach, etti-sakkiz yillik quruqqo'llikdan bir qadar qutulib, tez orada ikki kitobni birin-ketin qo'li ko'rdi. 1990 yilda G'afur G'ulom nashriyotida atoqli qoraqalpoq adibi T.Qaipbergenovning "Qoraqalpoqnoma" roman-essesi R. Otaev tarjimasida kitob bo'lib bosilib chiqdi. 1991 yilning yozida - O'zbekiston davlat mustaqilligini qo'lga kiritgan tarixiy kun arafasida "Surnay navolari" qissalar va "Qalbning etti iqlimi" turkum badialar to'plami ("Yosh gvardiya", Taqrizchilar: olim Mahmudjon Nurmatov va Yozuvchi SHodmon Otabek) nashr etildi. To'g'ri, rahmatli olim G'ulom G'afurov bilan birga G'afur G'ulom nashriyotida 10 bosma toboq hajmidagi "Fikr va so'z imkoniyati" degan bir adabiy-tanqidiy maqolalar to'plami chiqadigan bo'lib turuvdi. Hatto qalam haqi ham olinib, kitobning yorug'likka chiqishiga ruxsat ham beriluvdi. Qoraqalpoq tilidan tarjimami, qo'shni nashriyotdagi kitobimi, mazkur kitobdagi "yon qo'shnisi"mi, tub ildizini bilib bo'lmaydigan sabablarga ko'ra o'sha to'plam kitob bo'lib chiqmay qolib ketdi. O'sha-o'sha Otauli  yigirma uch yildan buyon O'zbekiston Yozuvchilar uyushmasida xizmat qilib, avvalo munaqqid sifatida eng shimarib ishlab, yuzlab tanqidiy maqolalar, obzorlar, taqrizlar, badialar yozib,  o'zining adabiy-tanqidiy to'plamini ko'zi ko'rmadi. O'lmas Xo'ja Nasriddin afandimiz "Nasib qilsa eringman" deganidek, nasib qilsa, "Ruhiyat ehromi" deb nomlangan adabiy o'ylar kitobchasini shoyadki ko'rsa!
       Darvoqe, qo'llari bu masalada judayam quruqqina emas ekan! 1990 yilning boshida O'zbekiston Yozuvchilarining navbatdagi qurultoyiga tayyorgarlik ko'rilar ekan, o'sha vaqtdagi uyushma raisi Odil Yoqubov Do'rmondagi Yozuvchilarning Ijod uyiga taniqli bolalar shoiri va tarjimon Miraziz A'zam bilan R.Otaevni olib ketdi. Ikkovlon biror oyda "O'zbek adabiyoti 1985-1990 yillarda" degan bir kitobcha tayyorladilar. U ming nusxada nashr etildi va jamiki qurultoy qatnashchilariga tarqatildi. Kitobcha hajmining uchdan bir qismiga R.Otaevning o'zbek nasri, publitsistikasi, dramaturgiyasi va adabiy tanqidchiligi xususidagi nainki shaxsiy kuzatishlari, balki "Majolis un nafois"ga tatabbu tarzida yozilgan "Dag'al majlislari" va, umuman, qalb qo'ri yaxshigina to'kilgan. Garchi ratoprint usulida bosib chiqarilgan bo'lsa-da, o'n olti yilda muallifning o'zidek u qadar sarg'ayib-siniqib ketmagan, qiziqqonlar hozir ham bemalol qiziqib o'qishlari mumkin...
Bu o'rinda aytsa bo'ladigan va aytmasa bo'lmaydigan tag'in qanday gap qoldi? "Otauli degan zahmatkashning zahmatkashi Yozuvchi, munaqqid, publitsist va tarjimon sifatida 1991 yildan keyingi o'n besh yil mobaynida nima karomat ko'rsatdi, xo'sh?" degan savolga javobgina qoldi, xolos.
       Otauli 1989 yilda - qirq yoshida boshlab, 1993 yilda - qirq to'rt yoshida (tasavvur ravshanroq bo'lishi uchun aytish mumkinki, Cho'lpon yoshida boshlab, Qodiriy yoshida) uch qism, besh yuz sahifadan iborat "Tilsim (Turkiston dostoni)" degan bir salmoqli asarini, nihoyat, yozib bitirdi. Odatda har bir qalamkashning bosh asari bo'ladi. Otaulining qirchillama qirq to'rt yoshida yozib bitirgan bu bosh asarida oddiy dehqon - Sobir qovunchi, hunarmand usta - Qodir uchar va ziyoli (tilshunos olim) Kenja Botir (Botir Zokirov) - shu uch og'a-ini botirlarning O'zbekiston davlat mustaqilligiga, aniqrog'i, davlat tili haqidagi qonunga kelish yo'li o'ziga xos tarzda yoritildi. Asarning 150 betlik bir qismi ("Qodir uchar qissasi") 1994 yilda "Sharq yulduzi" jurnalining 12 sonida bosilib chiqdi va shu bir qismi 1995 yilda O'zbekiston Yozuvchilar uyushmasi bilan "Alp Jamol" korporatsiyasi ta'sis etgan Alp Jamol mukofoti bilan taqdirlandi. Yana bir yuz betlik qismi ("Sobir qovunchi qissasi") 1995 yilda "Yoshlik" jurnalining 3-4-sonlarida e'lon qilindi. Asosiy qism (Ikki yuz ellik bet hajmidagi "Kenja Botir qissasi")dan ayrim parchalar "O'zbekiston ovozi", "Qishloq hayoti", "Muloqot", "Toshkent oqshomi", "YOsh kuch", "Tong yulduzi"..., qo'ying-chi, qariyb barcha etakchi gazeta-jurnallarda bosilib chiqdi. Qo'lyozma to'la holda G'afur G'ulom nashriyotida naqd o'n uch yildan buyon qimirlamay turibdi. O'n uch yil badalida nashriyotga to'rttami-beshta direktor kelib ketdi. Alp Jamol mukofotini olgan qariyb barcha asarlar kitob bo'lib chiqdi. Ne bir suvlar oqib, ne bir daraxtlar kesildi. Odamzod Oyni qo'yib, Zuhro, Mushtariy, boshqa sayyoralarga chiqaman deb turibdi. Ne bir nashriyotlarda ne bir kitoblar jild-jild bo'lib chiqib yotibdi. Lekin bu keng dunyoga bittagina "Tilsim (Turkiston dostoni)" degan kitob hali-xanuz sig'may turibdi... "Kengga keng dunyo" deganlari shumi?!.
       O'shanda - 1994-1995 yillarda Otauli "Nachora, hajmi kattaroq ekan, bilmasdan qulochni kattaroq otib yuborganman shekilli, balki keyinroq sig'ib qolar" degan xayolda , albatta, yaxshi niyat va umid bilan bilganini qilaverdi. "Zora sig'ishiga yordam bersa" degan umidda qadim turkiy so'z-o'zaklarning tub lug'aviy ma'nolarini  sharhlab, "So'z haqida so'z" degan jajji maqolachalar turkumini yozdi. Jami qirqtacha bu maqolachalarini gazeta-jurnallarda birin-ketin e'lon qildi. Ayni chog'da, "Xudo xohlasa , endi shunisi bemalol sig'adi" deya, tag'in buyuk G'afur G'ulomdan nom-nishon olib, ikki yuz ellik bet hajmidagi "Afandi o'lmaydigan bo'ldi" degan yangi nasriy doston yozdi va  uni 1997 yilda tamomladi. Ora-churada Odil Yoqubovning "Ulug'bek xazinasi" va "Diyonat" romanlarini o'zicha tahlil qilib, "Ma'rifat va ma'naviyat mash'ali" degan ellik betlik bir tanqidiy risola yozdi. Bu ikki shoh asar haqida aytilmagan gap qolmadi xisob, aytish ishtiyoqidagilar esa behisob, binobarin, risolani hozircha zahirada ushlab turish mumkin, raqobatchini ko'paytirishning keragi yo'q!. Lekin zamonamizning Xo'ja Nasriddin afandisi - Nasriddin Latifiddinovich Xo'janazarov degan bir elshunos olimning ajoyib - g'aroyib sarguzashtlari anchagina maroqli va o'ynoqi qalamga olingan "Elchi (Afandi o'lmaydigan bo'ldi)" dostonini qaerga butun holda sig'dirish mumkin?.. Atoqli qoraqalpoq adibi T. Qaipbergenov asarga uch jumla "fatvo" yozib berib, uning qoq yarmini 1998 yilda "Yoshlik" jurnaliga sig'dirishga katta yordam va qiyomatga qadar unutilmas himmat ko'rsatdi. Qaytmasning qaysarligidan qo'rqqulik ekan, 1998 yilda bir tomonda "Endi shunisi aniq-tiniq va bus-butun sig'adi!" deya atigi ellik betlik "Ulus (Forobiyning do'sti)" degan, hoynahoy, olamdagi eng qisqa nasriy dostonni yozdi. Bu ulug' faylasuf haqida qachonlardir nimadir yozish o'ttiz yilik orzusi edi, har kimning o'z suyanar tog'i va topinar mozori bor, bir g'arib faylasuf Yozuvchiga bir suyanar tog' Forobiycha bo'ladi-da, axir! Asarda payg'ambar yoshida suyukli shogirdi Said Ali va yolg'iz o'g'li Nasriddinni ota yurtiga ziyoratga olib kelayotgan buyuk allomaning Toshkent shahridagi bir ko'cha, bir kechada ko'rgan-kechirganlari va qoraxoniylar saltanatining asoschisi Bug'roxon bilan suhbati qalamga olingan edi... YAna bir tomonda butun Turkiston Elining fe'l-atvoriga eng go'zal timsol badiiy gavdalantirilgan "Elchi" ga sig'may qolgan fikrlarini jamlab, "Elning fe'li" degan tag'in bir jajji maqolachalar turkumini yozdi va ularni peshma-pesh e'lon qilishga tushdi. Asosiy niyat va pirovard maqsad har qanday odamga tushunarli edi, albatta: "Tilsim (Turkiston dostoni)"-ku, baayni kalla-pocha bo'lib turibdi, nachora, shoyadki shu O'lmas Afandi o'n bosma toboq hajmidagi bir kitob bo'lib chiqsa!" Hoh ishoning, hoh ishonmang, avvalo shu niyatda bir paytlar boshlagan ishini ham so'nggi nuqtaga etkazib, "Tengdoshlar tengdoshlar haqida" ruknida "Elning fe'li Erkin A'zam nasrida" degan ellik betlik bir tanqidiy risola ham tayyorladi. Hatto har ikki turkumdagi maqolachalarini shu risolaga qo'shib,"Ko'zlarga to'tiyo so'zlar" degan yana bir rosmana kitob qo'lyozmasiga  ham tartib berdi. Xo'sh, bunisini qay bir azamat himmat ko'rsatib nashr qiladi endi?..
       To'g'ri, 1997 yilda - olti yil deganda qo'li , nihoyat, tag'in bir kitob ko'rmadi emas, ko'rdi. T. Qaipbergenovning "Qoraqalpoqnoma" roman-essesi, "Sharq" kontsernida qayta nashr etildi. Bu kitob sifati  qaragan odamning suqi kiradigan kitobmisan kitob edi! Lekin tarjima ming qayta nashr etilmasin, baribir, tarjima, aslida birovning mulki-da! 1998-1999-yillarda "Jahon adabiyoti" jurnalida yana ikkita asar qozoq tilidan tarjima sifatida e'lon qilindi. Avval, yuqorida aytilganidek, Muxtor Mag'avinning "Tiriklik qo'shig'i" qissasi o'n yil deganda, nihoyat, yorug'lik ko'rdi. So'ngra Abish Kekilboevning "Poygato'riq" qissasi jurnal buyurtmasiga binoan to'xtovsiz tarjima va e'lon qilindi. Bular ham bizga zamondosh peshqadam qozoq adiblarining havas qilsa arzigulik kiroyi asarlari, albatta... Lekin ularning ham muallifi R. Otaev emas-da!
       O'zining "Elchi" va "Ulus" asarlarini butun holda, bir kitobcha sifatida qachon qaerda qanday chiqarish mumkin? Yo'l qidirib, 1999 yilning boshlarida 1998 yil mobaynida bosilib chiqqan jami sakkizta romanni batafsil tahlil qilib, "O'tayotgan kunlar nafasi" degan bir obzor yozdi. Unda, jumladan, "Nega O'zbekiston davlat mustaqilligining o'tgan etti yilida zamonaviy mavzuda aqalli bironta roman yo'q?" degan savolni avvalo Yozuvchilarning umumiy bir mashvaratida, keyin matbuotda jiddiy tarzda o'rtaga qo'ydi. Ayni shu ko'ndalang savol hal qiluvchi turtki bo'ldimi, qaydam, oradan salgina o'tib, "Elchi (Afandi o'lmaydigan bo'ldi)" asari axiyri bir butun holda kitob bo'lib chiqdi! Kitobning namuna nusxasini qo'liga olib turib, "Sharq" NMAKning o'sha paytdagi bosh muharriri Bobur Alimov Otaulini koyidi: "Rassomga aytsangiz bo'lmaydimi, Rahim aka, ismingiz-familiyangizni ko'zga ko'rinadiganroq qilib yozmaydimi, muncha mayda!" Otaulining yuragi to'liqdi: "Afandi bilan Qaipbergenovning haqqi-hurmati shu kitobning Shunday chiqqaniga shukur, sizlarga rahmat!"
       Afandidan ko'ngli to'lib, o'sha yili ming yillik to'yi keng nishonlanayotgan "Alpomish" dostonining birinchi marta to'la holda nashr etilgan nusxasini go'zal bir kitob va bebaho bir sovg'a sifatida birinchi ustozi To'ra Mirzaevning shaxsan o'z qo'lidan oldi. Shunday kitob!.. Bu shoh asarning ilk nashriga Hamid Olimjon yozgan mashhur so'zboshidan keyin, aytish mumkinki, birinchi marotaba uni batafsil estetik tahlil qilib, "Xalqning o'lmas dahosi" degan 90 betlik bir esse - badia yozdi. Badiani respubilka radiosida besh-olti qismga bo'lib o'zi o'qidi. Lekin bu asar ham aqalli bironta jurnalga sig'may va yo alohida bir kitobcha sifatida nashr etilmay qolib ketdi. "Alpomish"ni ham qo'ya turib, tag'in "Forobiy"ga qaytdi: "SHu atigi ellik betlik "Ulus"ni qanday yorug'likka olib chiqish mumkin?.. Yo'l qidirib diltortari T. Qaipbergenovga yuragini yordi. Katta adib o'qib chiqib, tabriklab, fe'liga yarashadigan himmat ko'rsatdi: "Kel, inichak, bu asaringga ham bir nima yozib beray, "qoraxoniy" bilan "qoraqalpoq" so'zlarining o'zagi bitta, axir!.". Otaulining tag'in yuragi to'liqdi: "Siz "Afandi..."ga fatvo berib hech bir o'zbek qilmagan ishni qildingiz, og'a! SHu yaxshiligingizni ham, manovi tantiligingizni ham to qiyomatgacha unutmayman. Endi Forobiyning qadriga etadigan biron o'zbek adibi topilib qolar!.." "Unda sen maydalashib o'tirmay, bu asaringga So'zni Abdulladan ol, inichak! Bo'shashma, tortinma!"
       Otauli - jur'at, Oripov - himmat ko'rsatib, "Ulus (Forobiyning do'sti)" "Sharq yulduzi" jurnalining 2000 yil 2-sonida bosilib chiqdi! Qisqarmay, bo'linmay! Bu Otauli uchun qo'shaloq bayram bo'ldi. Birinchidan, "Ulus" o'zbek adabiyotining 1050 yillik tarixida Abu Nasr Forobiy haqida yozilgan yagona badiiy asar! Ikkinchidan, Abdulla Oripovning bu asarga yozgan So'zi Otauli ijodi haqida o'zbek tilida alohida aytilgan yagona So'z!..
       Lekin Otaulining quvonchi ko'pga cho'zilmadi. "Elchi" kitobi xususida biror yil mobaynida biron Yozuvchi va yo olimning matbuotda lom-mim demagani, aqalli haftalikda "Shunday bir kitob chiqdi" deya "Doimiy hamroh" ruknida ne bir kitoblarga berilgan xabar ravo ko'rilmagani ham mayli. (Aytish kerak, atoqli adibimiz Pirimqul Qodirovning respublika matbuot agentligida o'tkazilgan ulkan bir mashvaratda "Elchi" kitobini qo'lida ushlab turib, "Prezidentimiz talab qilayotgan zamonaviy mavzudagi asar yo'q emas, bor, mana!" deya hayajonlanib aytgan gaplari oradan ikki yilcha o'tib, 2001 yilda aytildi, lekin matbuotda o'z ifodasini avval ham, keyin ham topmadi). Eng taajjublanarli joyi shunda ediki, "Ulus" asari xususida o'sha 2000 yilda "O'zAS" haftaligida professor Sanjar Sodiqning "Dostonmi yoki bashorat?" degan feletonnamo maqolasi hech bir moneliklarsiz  lopillab chiqib qolsa bo'ladimi! Mazkur maqolaning nomiyoq mantiqdan batamom holi edi. ("Dostonmi yoki hikoya?" yoxud "Bashoratmi yoki xomxayol?" deyilsa, balki mantiqli savol bo'larmidi!) Maqolaning o'zi esa, "Doston nasrda ham yoziladimi, ajab-ajab" qabilidagi bilib turib atayin anqovsirashga o'xshaydi... Endi nima qilsa bo'ladi? Avvaliga dostonning nimaligiyu uning qanday turlari borligini tushuntirishga o'zicha urinib, "Sharq eposi" degan bir raddiya tarzidagi maqola yozdi. Uni yorug'likka olib chiqolmagach, o'ylab qoldi: filologiya fanlari doktori, professorga nasriy doston ham borligini isbotlash kerakmi? Umuman, bilib turib suvga haliginday qilayotgan "oxirzamon olimlari"ga nimani qay tarzda isbotlay olasiz? Xudodan ularga insof so'rashdan boshqa ne chora bor!.. Yuragini o'rtab yuborayotgan minglab savollardan bittaginasini Abdulla Oripovning oldiga ko'ndalang qo'yishdan o'zini to'xtatib qololmadi:"Mayli, roppa-rosa bir ming ellik yil avval o'lib ketgan Forobiy bilan meni yuz-xotir qilishmasin, aqalli Sizning So'zingizni yuz-xotir qilishmaydimi, tushunmadim?.." Daho shoir ko'ndalang savolga javoban shiddat bilan guvranib Shunday bir yuz ifodasini zohir qildiki, uni sharhlashga jahondagi jamiki tillar ham, qalamlar ham ojizdek... Har qalay, bu ifodada "Parvo qilmang, lekin beparvoyam bo'lmang" qabilidagi ko'pni ko'rgan donishmandning unsiz taskin-tasallisi, daldasi, ogohlikka undashini tuygandek bo'ldi...
       Otauli zahmatkash bo'lganidan keyin odatdagidek asosiy ishidan qolmadi, albatta. Avvaliga buyuk mutafakkirimiz Alisher Navoiyning "Saddi Iskandariy" dostoniga o'ziga xos tatabbu tarzidagi bor-yo'g'i besh sahifadan iborat "Haddi Iskandariy" degan bir tarixiy hikoya yozdi. U o'sha 2000 yilning oxirida "Yozuvchi" gazetasida bosilib chiqdi. Asar zamiridan tushungan odamga avvalo ikkita gapning uchi chiqib turar edi: "Mana, ko'rib qo'ying, doston emas, tarixiy hikoya bu!", "Agar Iskandar bo'lsangiz ham haddingizdan oshmang, iltimos, jon aka, insof qiling!"..
       So'ngra biror yil ichida favqulodda bir shiddat bilan qalam tebratib, "Zamona zayli" degan yangi bir dostonini 2001 yilning ohirida, nihoyat, yozib bitirdi. Asar ikki yildan keyin - 2003 yila "Sharq yulduzi" jurnalida (O'zbekiston matbuoti tarixidagi eng mayda harflarda!) bosilib chiqdi. SHu ikki yil va, umuman, keyingi besh yil mobaynida, tabiiyki, Otauli yozmasa bo'lmaydigan vaziyatlarda ancha-muncha yangi asarlar yozdi. Masalan, "Hisobot","Tabiatshunos", "Tomosha" hikoyalari, "Ruhiyat ehromi" turkumidagi beshta maqola... Ayni chog'da, "Mana, o'zbek Freydi!" desa degudek bir ruhshunos olim, fidoyi zamondoshimiz haqidagi yangi, beshinchi nasriy dostonini yozib bitirish arafasida....
       Otauli bundan uch yilcha avval "Zamona zayli" va "Ulus" asarlariga turli yillarda yozilgan eng sara hikoyalari va badialarini qo'shib, o'z ijodi xususida nisbatan yaqqolroq tasavvur hosil qila oladigan, qo'lga ilinguli bir kitob qo'lyozmasini tayyorlab, "Sharq" nashriyotiga topshirgan edi. Uch yildan buyon shu kitobni chiqarish umidida butun shahri azim, butun mamlakatda xolis yordam qo'lini cho'zadigan bir sherimard qidirib izilladi, ne bir sovuqqon kimsalardan yordam so'rab, himmat so'rab, insof so'rab yalinib-yolvormadi!.. Ochig'i, bunisi qisqagina tarjimai holga emas, "Turkiston dostoni"dan kattaroq dostongayam sig'maydi!
       Rivoyat qilishlaricha, rahmatli Mirtemir domla XX asr o'zbek she'riyatining eng go'zal namunalaridan biri - "Onaginam" she'rini oltmish yosh ostonasida Yozuvchilar uyushmasidagi ne bir shoirlar qatnashayotgan katta bir mashvaratda o'qib berib, "Aytingizlar-chi, shu she'rni e'lon qilish mumkinmi?.." deya hokisorlik bilan elangan ekan. Otauli Mirtemir domlaning shu bir holatiga havas va taqlid qilmaydi, albatta. Faqat O'zbekiston Yozuvchilar uyushmasining ijodiy xodimi sifatida Mirtemir domladan qariyb ikki baravar ko'proq - yigirma uch yildan buyon ishlab kelayotgan va shu kecha-kunduzda "Insof" dagan beshinchi dostonini yozayotgan bir qalamkash sifatida insof so'ramoqchi, xolos: "Qariyb qirq yildan buyon to'rt-besh yo'nalishda astoydil mehnat qilib kelayotgan bir qalam zahmatkashi o'zgalardek jild-jild saylanmalar emas, atigi bittagina qalin muqovali qo'lga ilingudek  sifatli kitobini oltmish yosh ostonasida ko'zi ko'rib, qo'liga ushlay oladimi?! Qaylardasan, jannatiy insof?!"
       IZOH (Ohning izidan oh): Mazkur tarjimai hol "Ruhiyat ehromi" turkumini yakunlovchi maqola bo'lib, turkumdagi dastlabki uchta maqola "O'zAS" va "Mohiyat" haftaliklari bilan "Yoshlik" jurnalida e'lon qilingan. Yana ikkitasi "Guliston" va "Muloqot" jurnallarida e'lon qilishga tayyorlanmoqda.
       Xalqimizda "O'zing uchun o'l, etim" degan hikmatli gap bor. Jahondagi eng achchiq zaharxandali maqol bu! "SHum bola"dek shoh asar yaqqol dalolat berib turibdiki, etim aslida o'zi uchun o'lmaydi, balki aksincha jon-jahdi bilan yashash uchun kurashadi. Bunday kurash usullaridan biri, ma'lumki, o'z-o'ziga xizmat hisoblanadi..
       Hozirgi adabiyotimizda o'z-o'ziga xizmatning turlari tobora ko'payib bormoqda... Shulardan bittaginasini Sizning e'tiboringizga havola qilib, Yozuvchi Otaulining tarjimai holini oq qog'ozga ko'chiruvchi tarjimon, publitsist va munaqqid

Rahimjon OTAEV
Автор: Атаули (Рахимджан Атаев)

АВТОБИОГРАФИЯ
Или еще одна пирамида духовности
Приложение к циклу "Пирамида духовности", состоящее из пяти эссе: "Трактовка духовного основания", "Духовность и психология", "Анализ духовных состояний", "Духовная ценность" и "Национальный дух"

       В мировой литературе и науке накоплен немалый опыт написания автобиографий. Например, мудрые строки древнетюркского поэта-философа XI века Ахмада Яссави, в которых он описывает всю свою жизнь по годам. Или дастан-автобиография "Дни мои" великого узбекского сказителя-бахши ХХ столетия, настоящего потомственного соловья (булбул) устного народного творчества Эргаша Джуманбулбула оглы. Произведения "Автобиография" английского естествоиспытателя Чарльза Дарвина и индийского мыслителя Джавахарлала Неру являются прекрасными образцами искусства превращения обыкновенного жизнеописания в весомое произведение и солидную книгу.
       Данная автобиография не стихотворение или дастан, не весомое произведение и солидная книга, не какое-то обвинительное заявление, а всего лишь краткое изложение того, что происходило в жизни и в душе человека. Надеемся, что она создаст у вас представление о творческом пути одного яростного труженика пера…

       Рахимджан Атаев (Атаули) является известным писателем, активно работающим в годы независимости Узбекистана в качестве прозаика, публициста-эссеиста, критика-литературоведа и переводчика. Он писатель-билингвист (пишет на узбекском и на русском языке). Переводит с трех языков (с русского, казахского и каракалпакского).
       Когда вы едете из Ташкента через Чимкент в древний город Туркестан, перед въздом в этот знаменитый город, вы обязательно проедете через древний кишлак с названмем Икан (это древнетюркское слово означает "Священная кровь", отсюда и название романа великого Айбека!). В Туркестане покоится прах автора всемирно известной книги "Диван мудрости", святого святых Востока, имеющего прозвище "Великий султан просвещенных" Ахмада Яссави. К вашему сведению, в том кишлаке Икан родился один из ярких представителей узбекской поэзии ХХ столетия Миртемир. Вы осмотрите в Туркестане великолепный мавзолей на могиле Ахмеда Яссеви, воздвигнутый Сахибкираном Амиром Темуром. Кстати, почетное прозвище "Сахибкиран" имели в истории человечества только лишь трое: Александр Македонский, Пророк Магомед и Амир Темур. После прочтения молитвы в мовзелее, когда вы просветленным и духовно озаренным двинетесь дальше в сторону Каратау ("Черная гора"), расположенного в сорока километрах от Туркестана и в самом начале пути минуете маленький кишлак Кариз (то есть, "Подземный поток"). Здесь родился яркий представитель современной узбекской детской литературы, крупный переводчик казахской и каракалпакской литературы Насир Фазилов. А посередине сорокакилометрового пути от Туркестана до Каратау есть еще один древний кишлак, который в былые времена назывался Карнаком, а сегодня Атабаем. В этом кишлаке родился писатель, особенно известный своими романами "Сокровища Улугбека" и "Совесть" и давший новый импульс всемирному звучанию узбекской литературы, еще одна гордость Туркестанской литературы ХХ столетия Адил Якубов! И не только он. Как говорится, "бог любит троицу". В этом кишлаке еще родились и писатель Сагдулла Сияев - автор известного исторического романа "Последнее путешествие Яссави", и писатель Суннатулла Анарбаев, который когда-то прославился своим романом "Аксай", многими повестями, рассказами и очерками.
       На двадцатикилометровом отрезке от кишлака Кариз до кишлака Атабай есть еще три кишлака, которые ничуть не уступают им по своей древности. В кишлаке Карачик (то есть, "Зеница ока") в 1924 году родилась девчонка Манзура Абдужаббарова. В кишлаке Югнак (там, где восемь столетие тому назад родился еще один древнетюркский поэт Ахмед Югнаки) в 1920 году родился мальчик Эгамберди Атаев. А в кишлаке Чипан (то есть, "Люди цепкие"), расположенном среди этих двух сел, от этих повзрослевших девочки и мальчика 3 апреля 1949 году родился сын, имя которого Рахимджан, фамилия - Атаев, литературный псевдоним - Атаули (один из многочисленных смыслов этого словосочетания - "Сын отца"). Он появился на свет третьим из девяти детей в многодетной узбекской семье: в 1945 году родился его старший брат Хакимджан, в 1947 году - старшая сестра Анвара, в 1955 году - младшая сестра Дилбар, а в 1953-1964 годах - младшие братья Каримджан, Мурад, Максуд, Магруф и Ариф.
       Рахимджан Атаев (Атаули) в 1965 году в возрасте 16 лет стал сиротой. Прощание с отцом, который долгие годы работал преподавателем начальных классов и был первым учителем, научившим сына азбуке, совершило своеобразный переворот в душе подростка. До тех пор он принимал участие в математических олимпиадах, проявил особую склонность к музыке и изобразительному искусству, даже в 1964 году вместе с отцом побывал на "смотринах" в художественном училище имени Бенькова в Ташкенте. Однако с того момента он, сам не ожидая этого, стал публиковать свои первые стихотворения в районной газете. Одно из этих стихотворений было названо "Плачущий отец", еще одно - "Мавзолей Яссави". Эти стихотворения, опубликованные в середине 60-х годов прошлого столетия в Туркестанской районной газете, были своеобразным отражением духовных потрясений шестнадцатилетнего сироты, у которого взгляд нацелен на солнце, а ситуация тянет под землю…
       Однако интерес к математике не покинул подростка (ведь большинство родственников были преподавателями математики) и этот интерес оказался сильнее других, когда после известного землетрясения 1966 году он приехал на учебу в Ташкент. Рахимджан Атаев сдал документы не на филологический, а на математический факультет ТашГУ (ныне Национальный университет Узбекистана). Живя на частной квартире, на улице Фараби, самым неожиданным образом 10 июля 1966 года принял участие в похоронной процессии знаменитого поэта Гафура Гуляма и там впервые увидел в живых немого Айбека и множества свободно говоривших прозаиков и поэтов на таком близком расстоянии, что можно было дотянуться рукой. Наверняка именно после такого неожиданного "трясения" вернулся в Туркестан, уже не желая ни быть поэтом, ни учиться на вечернем отделении математического факультета. После годичных исканий, колебаний и переосмыслений вновь приехал в Ташкент и в 1967-1973 годах стал учиться на вечернем отделении филологического факультета университета, одновременно работая на стройках Ташкента бетонщиком-арматурщиком. А в 1968-1973 годах в качестве лаборанта Института языка и литературы ближе ознакомился с личностями и научными трудами Хади Зарифа, Музайяны Алавии, Эргаша Рустамова и других ученых-литературоведов. Написал курсовые работы на втором - по узбекскому народному дастану "Равшан", на третьем - по творчеству Бабарахима Машраба, на четвертом - о философских взглядах великого индийского мыслителя Рабиндраната Тагора. Когда первая научная статья его о дастане "Мурадхан" была опубликована в 1971 году в солидном коллективном сборнике ученых-литературоведов под редакцией его наставника Тура Мирзаева, ему было 22 года! Перед окончанием учебы на филологическом факультете университета в 1973 году на кафедре этики и эстетики он успешно защитил дипломную работу на тему "Эстетическая сущность романтизма" на основе пятитомника "Напевы соловья", где собраны лучшие дастаны народного сказителя Эргаша Джуманбулбула оглы. Руководителями этой научной работы были ученый-философ Анвар Абдусаматов и ученый-литературовед Асрар Самад, официальным оппонентом - известный ученый-философ Хайдар Аликулов, одним из ученых, принимавших участие в этом обсуждении в качестве неофициального оппонента, был академик Бахтияр Назаров…
       Парень, успешно защитивший дипломную работу по такой сложной теме в возрасте двадцати четыре лет, имевший немало опубликованных научных статей, работавший в таком солидном научном центре, каким является научно-исследовательский институт языка и литературы, во всех отношениях был готовь сдавать минимумы и написать кандидатскую диссертацию. Если бы он думал только о себе и о своей научной работе, максимум за три года мог бы стать кандидатом филологических наук. И первый руководитель Тура Мирзаев был рад, говоря, что "Бог дал тебя вместо моего первого ученика Фархада Рахимова, который вдруг оставил все и вернулся в свой Икан!". Однако, когда Тура Мирзаев был в трудовом отпуске, получив университетский диплом, молодой человек подумал о своей матери, братьях и сестрах в кишлаке, и пока научный руководитель был в отпуске, увольнялся с работы вернулся в Туркестан. Несколько месяцев работал литературным сотрудником и переводчиком в районной газете. Потом на целый год вместе со своими ровесниками-призывниками из Туркестана оказался в полку, далеко от дома вблизи Находки на берегу Японского моря. Наверняка потому, что был "и устно, и письменно свободно шпарившим на русском языке ученым узбеком", его хотели оставить писарем при штабе полка. Однако он по-своему взбунтовался: "Ровно шесть лет - достаточно - был писарем и в институте, и в университете. Направьте меня в такое место, чтобы служба была настоящей службой!" В результате был направлен на дальнюю сопку, где первым номером стартового расчета зенитно-ракетных войск. Заряжал и разряжал ракету с ядерной боеголовкой в пусковую установку. А параллельно вел рукопашные "бои местного значения" со "стариками", которые на самом деле были на пять-шесть лет моложе его! Горечь от банального мордобоя вкладывал, берясь за ручку пусковой установки. Да так заряжал и разряжал, что на четверть сократил уставной норматив, и в качестве образцового номера образцового расчета шаг за шагом прошел испытательные поля от Владивостока до Волгограда! Всего за полгода иногда в поезде, иногда в самолете, иногда в автобусе "намотал" почти сорок тысяч километров!
"Дорогу осилит идущий", говорят русские. "Кто ходит - река, кто сидит - настил" говорят узбеки. Если бы сидел, просидел бы продремал в штабе полка точно так же как в отделе НИИ. Но из настила и из паласа никогда не вышел и не выйдет серьезный писатель! Настоящий писатель выходит из того человека, кто способен подняться до небес, когда хотят унизить. Кто не боится от трудностей. Кто всячески испытал душою и телом, в крови и в костях самые различные состояния. В самых различных ситуациях! Не зря твердит узбекская поговорка "Настоящий целитель тот, кто испытал все на собственной шкуре". А писательи должен стремиться стать целителем человеческих душ!
       Да, настоящий писатель должен многое лично пережить, увидеть, узнать, пройти… Однако Р. Атаев, после возвращение с годичной службы каждый день два раза преодолевая десятикилометровое расстояние между Туркестаном и Чипаном, скоро искренне был убежден, что от такого "хождения по мукам" вряд ли получится что-нибудь путное! Хотя в районной газете публикуется то любовное стихотворение, то рассказ, то статья, однако… Как говориться, игра не стоит свеч!
       Через несколько месяц, окончательно расставшись с этими скитаниями, счел верным хотя бы временно заняться тем, чем занимался отец: перешел на работу преподавателем узбекского и русского языков в восьмилетнюю школу кишлака Чипан, где в свое время работал отец.
       Через год-полтора, когда старший брат Хакимджан женился, а младший брат Каримджан вернулся, окончив Ташкентский политехнический институт, семейное положение позволило ему взяться за то, к чему тянула душа.
       В 1975 году вновь вернулся в Ташкент, однако снова устроиться на работу в Институт языка и литературы, который демонстративно покинул пару лет назад, не мог. И к другим, еще более просторным для души широтам не мог дотянуться. Пришлось вновь заниматься тем, чем занимался отец: устроился на работу преподавателем литературы в 200-ой школе Чиланзарского района города Ташкента. Тогда она называлась именем Ленина и была опорной школой Министерства народного образования республики. Поэтому здесь впервые ввели факультативные занятия по эстетике. Однако даже в такой крупной школе не было преподавателя, способного провести в жизнь инициативу министра - ведущего специалиста республики по эстетическим дисциплинам! Состоялась обоюдовыгодная встреча! Пока "варился" в котле крупного учебного центра, где обучаются более двух тысяч детей, он подготовил первую свою брошюру - методическое пособие под названием "Эстетика быта, поведения и труда". После годичного опыта работы в такой базовой школе, держа обеими руками дипломную работу по эстетике и рукопись помянутой брошюры, летом 1976 года оказался лицом к лицу с тогдашним директором НИИ Философии и права, единственным высококвалифицированным специалистом по философии Абу Насра Фараби. Решено было направить его в отдел этики и эстетики, которым заведовала тогда Шайхова. За три дня уволился с работы и с соответствующими документами ринулся на новое место, однако за этот короткый скрок "погода" в институте совершенно изменилась. И обещанное место лаборанта вдруг исчезло неизвестно куда! Что делать? Как говорят, придется идти на грозу! Пошел на прием к министру Саиду Шермухамедову с заявлением, в котором просьба направить его в целевую аспирантуру в Москву или в Ленинград! Министр сказал, что в целевую аспирантуру направить не может, однако может принять на работу методистом по эстетическому воспитанию кабинета воспитательной работы самого министерства, даже может со временем лично руководить его научной работой. Смотрите-ка, опять получилась обоюдополезная встреча! И это не все! Скоро выяснялось, что когда в 30-х годах создавали НИИ педагогических наук, что в прямом подчинении данного министерства, если сокращенно, "Педнауку" или "Педакадемию", сюда перевезли ровно половину библиотечного фонда Казанского университета! Когда освобождался от "писарских" дел в министерстве, регулярно "пропадал" в этой богатейшей библиотеке. В течение трех лет проштудировал все, что написано о человеческих чувствах сотнями философов, физиологов и психологов, начиная с древнейших времен и завершая трудами индийских философов Радхакришнаны и Дешпанде, немецких психофизиологов Фрейда и Шопенгауэра, английского естествоиспытателя Дарвина и русского физиолога Мечникова. Да еще написал собственное научное исследование в 300 страниц под названием "Эстетика чувств". Маленькая часть этого "капитального" труда в 1976 году была опубликована в знаменитом журнале "Гулистан" под личной редакцией знаменитого главного редактора этого журнала Аскада Мухтара в качестве публицистической статьи "Таинственный мир". Еще одна часть стала статьей "Духовное единство" и вышла в газете "Тошкент окшоми" ("Вечерний Ташкент") под редакцией знаменитого писателя Адила Якубова. Эти были первые образцы творческих исканий Р. Атаева в литературном жанре, называемом на современном Западе "эссе", а в средние века на Востоке "бадиа". Вот откуда растет корень "бадиий адабиёт" - художественной литературы!
       Когда он упорно и настырно начал переводить сам свой объемистый труд на русский язык, почему-то вдруг в Узбекистане вовсе ликвидировался специализированный научный совет по эстетике! Что было делать? Писарские дела министерства "жмут" со всех сторон. В кармане ветер свищет - не на что своим ходом добраться до Москвы или до прибалтийских и закавказских республик, где продолжают действовать такые спецсоветы!
       Нашел выход из положения. В место названия "Эстетика чувств" написал половину строки из одного стихотворения знаменитого поэта Гафура Гуляма ("Небо полно звезд…"), внизу добавил к нему еще второе название ("Беседы о чувствах"), и придавая научному стилю художественный оттенок, превратил научный труд в научно-художественную литературу, то есть, в эссе. Сначала показал его своему земляку Адилу Якубову, работавшему тогда заместителем главного редактора Издательства литературы и искусства имени Гафура Гуляма. Знаменитый писатель выразил свою заботу: "В таких безграничных темах любой без вести пропадет! Жизнь у вас одна. Не лучше ли подумать о своей голове?.."
       Рукопись отнес прямо домой одному из преподавателей университета Нарбаю Худайбергенову, "торжественно" отдал, чтобы окончательно решить судьбу сего "эпохального" труда и, заодно, его автора, а сам опять вернулся в Туркестан. Там женился на одной девчонке по имени Дилбар, с которой вместе работал в редакции районной газеты и в которую был влюблен. Вдвоем приехали в Ташкент! Кстати, отец этой девчонки был родом из кишлака "Бабай" (то есть, "Отец отца" - "дедушка"), а мать - родом из кишлака "Савран" (то есть, "Люди терпеливые"). Как говорится в узбекской поговорке, "с двумя головами", т.е. не зная, чего ждать, позвонил домой Нарбаю Худайбергенову и услышал ответ, который воодушевит любого: "Написал рецензию на ваше произведение и собственноручно отдал в издательство! Идите, получайте, посмотрите!"
       Пошел, получил, посмотрел! Вот это рецензия! Самая высокая оценка типа "Произведение на уровне научного и художественного открытия!" Неужели такова оценка скупого на похвалу критика Нарбая Худайбергенова? Наверняка все теперь пойдет гладко!..
       В течение 1978-1981 годов Р. Атаев самым серьезным образом "подумал о своей голове", о семье, о единственном сыне, которого увидел в тридцатилетнем возрасте, о крыше над его головой, о Родине. К раздумьям добавлял обдуманное… Однако бедняга-рукопись… В течение четырех лет она пролежала без движения вместе с высокой похвалой Нарбая Худайбергенова. Исключительно с целью продвинуть эту рукопись и из-за того, что не мог устроиться на работу в самом издательстве, а также потому, что стал уже мастером официальных писаний, в 1979 году сдал свои документы с намерением устроиться на работу в Госкомиздат (ныне Агентство по печати). Только собирался начинать работу… как покойный Эркин Байсинов (тогда главный редактор) искренно объяснил, что вдруг позвонил Уктам Усманов из ЦК, дескать, некий молодой писатель Мурад Мухаммад Дост едет из Москвы специально с целью устроиться на работу именно сюда! Позднее стало известно, что тот молодой писатель на самом деле целился на более высокие посты, а это место, (Р. Атаев как всегда узнал последным), что заняли Азим Суюн, потом Мухаммад Рахман, потом другие. Однако Р. Атаев по натуре своей достаточно упорный мужик, через четыре года наконец-то добрался до этого места. Добрался, и засучив рукава, начал работу на "восьми фронтах": сначала во всю силу проталкивал одновременно и брошюру в издательстве "Укитувчи" ("Учитель"), и эссе в издательстве имени Гафура Гуляма. Затем проштудировал сотни художественных произведений, издаваемых в десятках издательств, рецензировал их, обобщал и готовил цикл обзоров узбекской литературы на русском языке. Одновременно поступил в заочную аспирантуру и начал вторую по счету научную работу на тему "Типология современной узбекской повести" под руководством Нарбая Худайбергенова. И, наконец, после пяти-шестилетного перерыва один за другим опять начал писать рассказы, короткие эссе, даже повести. Всего за два-три года написал повесть "Ответный мир". (Позднее название этого произведения пришлось изменить на "Круговорот вселенной" по той причине, что отрывки из нового романа "Мир очами мудрецов" Адила Якубова тогда были опубликованы под первоначальным названием "Ответный мир"). Да еще маленькую повесть "Окошко души", рассказы "Милосердие", "Исповедь", "Золотые яблоки", "Старший брат несостоявшегося Пушкина" и другие. Правда, все они были опубликованы позднее, через четыре-пять лет. Ни одно прозаическое произведение Р. Атаева не вышло без такой "выдержки": для скрупулезного анализа требовалось время! Однако и темпы сочинения этих произведений, и темпы написания и публикации, критических статьей были прямо ошарашивающими!.. Только лишь в одном 1982 году помимо вышеперечисленных и неназванных вещей одна за другой написаны и опубликованы первая критическая статья "Цена стиха" почти на целой полосе еженедельника "Узбекистан адабиёти ва санъати" ("Литература и искусство Узбекистана"), первая рецензия "Молодежь на перекрестке" на первую повесть молодого прозаика Гаффара Хатамова "Возвращение" на страницах газеты "Тошкент хакикати" ("Ташкентская правда") и т. д. и т. п. Скорость такая, что Абдулла Улугов, с которым вместе сдавали документы и вступительные экзамены в заочную аспирантуру, от души удивился: "Двенадцать критических статьей за год?.. Зачем вам аспирантура?!"
       Зачем-зачем! Из-за того, что такой печальный и довольно смутный результат научной работы по эстетике. Теперь надо вести научную работу хотя бы по литературоведению и скорее стать кандидатом филологических наук! Неужели такой башковитый парень не понимает эту азбучную истину?!
       Теперь, двадцать четыре года спустя(!) приходтся признать, что Абдулла Улугов был прав!
       25 августа 1983 года по личному приглашению тогдашнего председателя Сарвара Алимджановича Азимова и по личной просьбе его первого заместителя Госкомиздата Рубена Акоповича Сафарова начал работу в качестве литературного консультанта по критике и литературоведению Союза писателей Узбекистана. Через два дня в издательстве имени Гафура Гуляма под председательством ныне покойного Вахида Захидова было очередное заседание совета по критике и литературоведению. Только освободившись от заседания, узнал, что от эссе "Небо полно звезд", вошедшего в темплан лишь в половинном объеме, во вторую корректуру сняли солидную главу под названием "Самое загадочное чувство", нанося значительный экономический ущерб издательству! Кто это сделал? Докопался. Стало ясно, что это поступок нового заместителя главного редактора Уткура Хашимова. С какой целью?.. Смеяться или плакать? Невольно вспомнил четверостишие Абдуллы Арипова:
                       Не смейся, не смейся, почему смеешься
                       Над положением того, кто нуждается в помощи?
                       Зачем ты поднял руку на добро бедного,
                       Что осталось от воров?
       Вот тогда подумалось, что придется "быться" по одну сторону "баррикады" на стороне "эссе"! Во время выбрать предлагал еще бессмертный Ходжа Насреддин.
       Корректуру главы отнес в журнал "Шарк юлдузи" ("Звезда Востока") и отдал в руки заведующего отделом публицистики Мурата Хидира. Она опубликована в № 12 от 1983 года с дополнительным названием "Проблемы любви, брака, семьи и развода" почти одновременно с изданием эссе "Небо полно звезд". Статья отмечена годичной премией журнала. В те дни вновь назначенный председатель совета по критике и литературоведению Союза писателей Узбекистана Салахиддин Мамаджанов был так взволнован: "Если бы каждый ученый в течения года мог написать одну такую замечательную статью!.." Р. Атаев, естественно, был очень удивлен: "Почему всего лишь одну-единственную статью в течение целого года?! Ведь эта самая статья была написана семь лет назад в течения одних суток!.."
       Главный редактор журнала "Шарк юлдузи" Пирмат Шермухамедов и от своего имени, и от имени Сарвара Азимова, даже от имени Зулфияханум похвалив такую содержательную статью, дал социальный заказ: "Напишите нам точно такую же статью со специальным названием "Брак", братец!" Атаев про себя подумал: "Писать так, писать! Это же пара пустяков!" В течение нескольких дней написал новую объемистую статью под названием "Брак или философия счастья" и сдал в редакцию, однако заместитель главного редактора журнала Худайберди Тухтабаев немного охладил его: всего лишь половина объема этого произведения была опубликована в журнале. Все же это было его первое эссе опубликованное сразу же! Работавший в отделе критики и литературоведения поэт Икрам Атамурад тоже заказал написать "Штрихи к портрету Эркина Агзамова", эти "штрихи" под названием "Пусть исполняются чарующие песни" опубликованы самым молниеносным образом в № 2 за 1984 год, опередив даже статью "Брак или философия счастья".
       Ранней весной проходил республиканский семинар молодых писателей. В занятиях секции литературной критики Атаев не только принимал участие, даже в заключительном заседании семинара выступал с сообщением по итогам работы секции в место Салахиддина Мамажанова. 21 марта - в день Навруза Атаев был принят в члены Союза писателей Узбекистана. Во Всесоюзном семинаре-совещании молодых писателей, проведенном в мае в Москве, от Узбекистана принимал участие наряду с Хайриддином Султановым, Шарафом Башбековым, Кутлибеки Рахимбаевой, Хамзой Иманбердиевым в качестве единственного критика. В занятиях по критике под руководством Виталия Озерова, Леонида Тер-Акопяна и Казбека Султанова принимал участие вместе с Каликом Ибраимовым из Киргизии, Шугой Нурпеисовой из Казахстана, Самиром Тагизаде из Азербайджана и другими молодыми критиками. Его статья "Горизонты поиска: проблематика и характер", где проанализированы творческие поиски молодых прозаиков Эркина Агзамова, Тагая Мурада, Мурада Мухаммада Доста, Хайриддина Султанова, Анвара Абиджана и Гаффара Хатамова, была рекомендована для публикации в журнале "Дружба Народов". Кроме того, получив развернутую рецензию замечательного русского ученого, автора уникального эссе "Три влечения" Юрия Рюрикова на свое эссе "Небо полно звезд". Ради этого пришлось самому поспешно переводить на русский язык и направить в Москву рукопись. С такими успехами вернулся в Ташкент. Во второй половине того же года появилась еще пара литературно-критические статьи: "Глубина. Широта. Высота" (о трех измерениях художественной словесности) и "Судьба героя - борьба" (о повестях молодых). Обе опубликованы в еженедельнике "УзАС". Их оценили и включили в коллективные сборники "Литература и эпоха", "Правда - флаг творчества". Наконец, в конце того же 1984 года первая его маленькая повесть "Окошко души" после трехлетней "выдержки" наконец-то появилась в журнале "Ёшлик" ("Молодость"). Эта повесть, где отражены страдания молодого философа, хотя и не Вертера, однако такого же молодого человека по имени Хакимбек, была первым прозаическим произведением Р. Атаева, опубликованным на страницах республиканской печати. Если немного заняться арифметикой, первая научная статья Р. Атаева была опубликована, когда ему было 22 года, первая научно-публицистическая статья - в 27 лет, первая критическая статья - в 33 года, а первое прозаическое произведение - в 35 лет! По этим ступеням Р. Атаев пришел к художественной прозе с серьезной для писателя подготовкой и, естественно, она сказалось на уровне всего, что он написал за последующие двадцать лет.
В начале 1985 года перед ним серъезно встал популярный вопрос "Что делать?" С первой научной работой, слава богу, справился. Хотя бы половину объема удалось выпустить книгой эссе. Теперь опять затянувшиеся вторую научную работу - "Типология современной узбекской повести" следовало либо скорее завершить,либо серьезно заниматься основной и конечной целью - художественной прозой.
       Весною того же года, чтобы поставить последнюю точку во второй научной работе, отправился в физиотерапевтическую больницу Ташминводы и в течение двадцати четырех дней написал объемистую повесть под названием "Мелодии сурная". В ней происходившие в ту весну в Союзе писателей события "по горячим следам" были изображены как дела Союза композиторов, а на этом фоне была отражена человеческая судьба молодого композитора и музыковеда Азада Халикова. В произведении дан художественный анализ человеческого чувства свободы. Ознакомившись с рукописью, заместитель главного редактора журнала "Ёшлик" его искренне одобрил.
       Точно так же, как "Небо полно звезд…", название повести "Мелодии сурная" тоже имело в истоке творчества великого Гафура Гуляма. Теперь здесь звучала не половина строки, а название одного стихотворения - "Сурнай". Мурад Мансур предлагал опубликовать ее под названием "Азад" по имени главного героя. Оно означает "свободный". Р. Атаев, естественно, на такое логичное предложение согласился. В те дни заведующий отделом прозы вернулся из отпуска и заново отдал рукопись на закрытое рецензирование с целью приостановить ее публикацию. Узнав о таком "ходе конем" Р. Атаев, естественно, взбунтовался. Чтобы его успокоить, новый главный редактор журнала Аман Матчан уже сам отдал рукопись на повторное рецензирование писателю Тахиру Малику. Тахир Малик, наверняка, чтобы смягчить обстановку, вернее, чтобы и волки были сыты, и овцы целы, порекомендовал оставить в повести только события внутри Союза композиторов, полностью исключив из нее семейную драму Азада в связи с потерей и поисками сына Фархада и дочери Марджан. Это, естественно, автора не устраивало. Ведь, духовное состояние, духовный мир, духовные коллизии Азада, который ищет своих детей - это и было мелодией сурная! Рукопись повести хранилась в редпортфеле отдела прозы около трех лет. На четвертый год Тахир Малик проявил щедрость души, сказав: "Опубликуем в таком виде, как хочется автору!" Произведение, наконец-то, увидело свет в № 2 журнала "Ёшлик" за 1989 год!
       Что делал Р. Атаев ровно четыре года - с 1985 по 1989? Временно отложив прозу, упорно занялся сначала художественным переводом, а затем критикой и публицистикой. Перевел с каракалпакского языка роман-эссе "Каракалпакнаме" и эссе "Письмо на тот свет, дедушке" знаменитого каракалпакского прозаика Тулепбергена Каипбергенова, с русского языка - уникальное произведение "Шурабад" замечательного иранского писателя Мухаммада Али Джамалзаде, с казахского языка - повесть "Песнь жизни" известного казахского писателя Мухтара Магауина. Три из четырех немедля были опубликованы. Замечательное произведение, оказывается, хотя какое-то время может пролежать незамеченным, никогда не умирает. Повесть "Песнь жизни" только через лет десять по горячему одобрению покойного Азада Шарафиддинова опубликована в журнале "Жахон адабиёти" ("Всемирная литература").
       После того, как по собственной доброй воле он отказался от второй кандидатской работы, Атаеву показалось, что перед взором открылись более широкие горизонты. Одна за другой были опубликованы статьи в журнале "Ёшлик" за № 6 от 1986 года "Караван мудростей", с всесторонним эстетическим анализом исторического романа Адила Якубова "Этот старый, старый мир". В том же году в журнале "Гулистан" проблемная статья "Рождение новизны", а в № 6 журнала "Звезда Востока" за 1986 год - статья "Горизонты поиска: проблематика и характер", (её московский журнал "Дружба Народов" отложил на долгий ящик). В 1987 году в коллективном сборнике "Литература искусства" - большая статья "Эпическое отражение и анализ", анализом нового романа Адила Якубова "Белые, белые лебеди". Еще множество статьей и рецензий. Были опубликованы статьи на русском языке: "За все в ответе", "Начни с себя" и др. в газетах "Правда Востока", "Комсомолец Узбекистана, где анализировались творческие поиски детских писателей республики, молодых прозаиков Гаффара Хатамова и Аббаса Саидова. Можно ли считать это потерей времени, растратой творческих сил? Ведь, если бы, скажем, Бахтияр Назаров не был бы на протяжении двадцати лет занят директорством в Институте языка и литературы и объязанностями вице-президента АН, он написал бы пять-шесть таких литературоведческих исследований, как "Мир Гафура Гуляма"! Точно так же, и Р. Атаев не увлекаясь мимолетными делами, писал каждый год по такой повести, как "Мелодии сурная"!..
       Но настоящая литературная критика - тоже настоящее искусство, тесно связанное с литературой и с вечностью. Она сама уходит в вечность, основываясь на бессмертных произведениях. Среди бесчисленных литературно-критических статьей и рецензий, написанных в эти годы, можно с надеждою смотреть на будущее двух статьей, в которых по-новому проанализированы два лучших произведения Адила Якубова. Сюда же присоединяются статья "Лучи утренней звезды", опубликованная в № 1 за 1989 год, где дан развернутый эстетический анализ романа Чулпана "Ночь и день" и статья "Луч представления", опубликованная в том же году в еженедельнике "УзАС", где проанализирована его же драма "Яркиной" ("Светлая"). Этих две статьи в свое время особенно хвалили Умарали Норматов и Бегали Касымов, позднее Дилмурад Куранов и Бахадыр Карим. Автор благодарен профессиналам за признание.
       Бессмертные произведения великого Чулпана, хотя и не божественный сур (музыкальный инструмент) Исрафиля, но и они имеют духовную силу пробуждать дремучие души многих! Глядя на многочисленные добротные публицистические и литературно-критические статьи, рассказы и эссе, написанные в 1989-1991 годах, невольно удивляешься: "Неужели все это написано одным человеком и обыкновенной шариковой ручкой?!" Чувство могущества пера и притягательности чистого листа бумаги знакоми всякому пишущему от Навои и от Пушкина до заурядного графомана и самого обыкновенного писаря!
Публицистические статьи Атаева "Литература - язык народа" ("Узбекистон овози" - "Голос Узбекистана", 1989, 25 февраля), "Калпачный базар" ("Халк сузи" - "Народное слово", 1990, январь), "Основа основ Языка и Народа или живительная капля на высохший язык" ("Гулистан", 1990), "Сломленные крылья ласточки" ("Ёш ленинчи" - нынешний "Туркистан", 1990), "Где же логика?" ("Мулокот", 1992) можно определить, как серьезную попытку превратить публицистику в настоящую художественную литературу. Написанные в это время или раньше, но, только теперь опубликованные рассказы "Милосердие" ("УзАС", 1989), "Исповедь" ("Ёш ленинчи" - ныне "Туркистан", 1990), "Атаджан" ("Ёшлик", 1991), "Атабаш" ("Гулистан". 1991), Да еще фантастическая повесть "Беседа с Тагором" ("Санъат", 1990). И эссе "Удивление", "Любовь", "Уважение", "Обвинение", "Ненависть", "Призыв", "Выражение". Они из цикла "Семь континентов души и тоже являются добротными примерами малых жанров художественной прозы. И, пожалуй, не поддаются беспощадным нажимам времени. Почти все эти произведения опубликованы под псевдонимом "Атаули". Не "Ата - Отец", не "Оталик - Атаман", не "Ататурк", не "Атабек", не "Атаджан", а всего лишь "Атаули"!..
       Когда в возрасте сорок лет он стал "Атаули", избавившись от восьмилетней "засухи" наконец-то получил в руки одну за другой две новых книги. В 1990 году в издательстве Литературы и искусства имени Гафура Гуляма был выпущен роман-эссе "Каракалпакнаме" известного каракалпакского писателя Тулепбергена Каипбергенова в переводе Р. Атаева. Летом 1991 года - накануне исторического дня объявления Узбекистаном своей независимости вышел сборник "Мелодии сурная", куда вошли две повести и цикл эссе "Семь континентов духа" (нынешнее издательство "Янги аср авлоди" - "Поколение нового века", редактор Аббас Саид, рецензенты доктор философских наук Махмуджан Нурматов и писатель Шадман Атабек)
Правда, в издательстве имени Гафура Гуляма была готова еще одна книга. Под одной обложкой вместе со сборником покойного ученого Гуляма Гафурова должен был появиться атаевский сборник литературно-критических статей "Возможности мысли и слова". Уже было выплачен гонорар и книга подписана в свет! Но то ли помешал перевод с каракалпакского языка, то ли книга в соседнем издательстве. А может - "сосед" по книге - истинную причину теперь никто никогда не узнает, но факт остается фактом: тот сборник критики так и не вышел! Таким образом, Атаули работая в течении двадцати трех лет в первую очередь консультантом по критике и литературоведению Союза писателей Узбекистана, написав сотни критических статьей, эссе, обзоров, рецензий, считая критику своим кровным делом, так и не увидел ни одной своей книги по критике! Как говорил наш бессмертный Ходжа Насреддин "Если бог даст, я твой муж!". Если бог даст, новый цикл критических эссе "Пирамида духовности", выйдет хотя бы крошечной брошюркой.
       В начале 1990 года, когда началась подготовка к очередному съезду Союза писателей Узбекистана, тогдашний председатель творческого союза Адил Якубов увез Р. Атаева вместе с известным детским поэтом и переводчиком, тогдашним ответственным секретарем союза Миразизом Агзамом в Дом творчества в поселке Дурмень. Вдвоем с Миразизом Агзамом они течение месяца подготовили книжку под названием "Узбекская литература 1986-1990 годов". Она была издана в количестве тысячи экземплярах и роздана всем участникам съезда. Примерно треть объема данной книжки - хорошое изложение личные взгляды Р. Атаева на узбекскую прозу, публицистику, драматургию и литературную критику. Здесь же его "Грубое сборище", написанное как порфраз произведения великого Алишера Навои "Нежное сборище". Хотя отпечатана книжка ротапринтным способом на дешевой бумаге, в ней - порывы души Атаули! Остается надеяться, что за истекшие семнадцать лет она сильно как сам автор не пожелтела окончательно, и сейчас будет читаться с пониманием и интересом.
       Что еще осталось из того, что здесь можно сказать и нельзя не сказать?.. Единственно ответ на вопрос: "Какое чудо показал этот труженик пера Атаули как прозаик, критик, публицист и переводчик в течении пятнадцать лет после 1991 год, ну-ка?!"
       Атаули довольно долго подготовился, в 1989 году начал и в 1993 году, наконец-то завершил свое солидное произведение "Тайна тайн ("Туркестанский эпос")" из трех частей и в объеме пятьсот страниц! Обычно у каждого писателя бывает произведение, которое он сам считает основным. В этом основном произведения - основном для Атаули, этой своеобразной вершиной его творческого порыва - освещены человеческие судьбы "трех богатырей" - рядового дехканина Сабира, дынщика, мастера на все руки Кадыра всемогущего, и интеллигента, ученого-языковеда Кенжа - Батыра (Батыра Закирова). Их отношение к государственной независимости Республики Узбекистан, и к воплошению государственности - родному языку. Часть данного произведения в объеме 150 страниц ("Повесть Кадыра всемогущего") опубликована в журнале "Шарк юлдузи" - "Звезда Востока" за № 12 от 1994 года. И эта одна-единственная часть в 1995 году была отмечена премией Алп Джамал (Её учредил Союз писателей Узбекистана совместно с корпорацией "Алп Джамал"). Еще одна часть в объеме 100 страниц ("Повесть Сабира дынщика") опубликована в №№ 3-4 журнала "Ёшлик" за 1995 год. Отдельные отрывки основной части ("Повести Кенжа - Батира" в объеме 250 страниц) опубликованы в "Узбекистон овози", "Мулокот", "Тошкент окшоми", "Ёш куч", "Тонг юлдузи" - почти во всех ведущих газетах-журналах! Рукопись произведения в полном объеме вот уже тринадцать лет ждет очереди в издательстве имени Гафура Гуляма. В течение этих тринадцати лет в издательство пришли и ушли пять директоров. Уже выпущены почти все произведения, отмеченные премией Алп Джамал за исключением только "Туркестанский эпос" Атаули! Сколько воды утекло, сколько деревьев иссохло! Человечество собирается добраться не только до Луны, даже до Марса, Венеры и других планет! В десятках издательств выходят тысячи томов сотен произведений и авторов! Однако в этот просторный мир до сих пор никак не может вместиться книга под названием "Тайна тайн (Туркестанский эпос)"… Неужели врет узбекская пословица, когда говорит: "Мир широк тому, у кого широкая душа"?!"
       Десять лет назад Атаули успокаивал себя, говоря: "Ну что поделаешь, такой объем, такие времена, видимо, слишком широко размахнулся, ничего, со временем наверняка будет выход из положения…" С надеждой "А вдруг вместиться!", проанализировал корневой смысл сорок древнетюркских слов и выражений и написал цикл крошечных статей с общим названием "Слово о слове". И эти сорок крошечных статей одна за другой вышли в газетах и журналах. Написал новый прозаический дастан в объеме 250 страниц под названием "Ходжа Насреддин не умирает" по одноименному рассказу великого Гафура Гуляма и его завершил в 1997 году. Между этими двумя делами написал критическое исследование "Светоч просвещения и духовности" в объеме 50 страниц, по-своему и детально анализируя романы "Сокровища Улугбека" и "Совесть" Адила Якубова. Об этих двух шедеврах, кажется, почти не осталось ничего не сказанного. А если кто-то хочет высказаться еще, пусть держит свой голос в запасе, незачем создавать разноголосицу!
       А куда можно полностью уместить новый дастан "Посол" ("Ходжа Насреддин не умирает")? В нем легко и увлеченно описаны довольно поучительные приключения Ходжи Насреддина современности - ученого-этнографа Насреддина Латифиддиновича Ходжаназарова. Выдающийся каракалпакский писатель Тулепберген Каипбергенов, написав "одобрительное слово" в трех абзацах на это произведение, оказал огромную помощь, чтобы половина объема разместилась в 1998 году в журнал "Ёшлик". Такое доброжелательство не забудется до конца света! В 1998 году полагая, что уж это-то точно уместится куда угодно, написал наверняка самый короткий дастан в мире "Народ - друг Фараби" - всего лишь пятьдесят страниц. Написать что-то стоящее об этом великом философе было его тридцатилетней и самой заветной мечтой. У каждого есть свой кумир, на которого можно опереться и которого должно уважать. Кто годится в кумиры писателю-философу, если не Абу Наср Фараби? "Бедному плов тоже еда", сказал "простодушный" Ходжа Насреддин!
       В произведении было рассказано пережитое великим мыслителем на одной из улиц древнего Ташкента в течение дня и его задушевная беседа с основателем династии караханидов Буграханом, когда он в возрасте пророка Магомеда - в шестьдесят три со своим любимым учеником Саидом Али и единственным сыном Насреддином собирался навестить родные края… Здесь пригодилось находки и мысли, которые не уместились в дастан "Народный посол", где художественно воспроизведен самый прекрасный символ народного характера всех туркестанцев. Написал еще и цикл маленьких статей под общим названием "Народный характер" и их стал одну за другой публиковать. Основная арифметика и конечная цель, разумеется, понятна. Если уж "Тайна тайн (Туркестанский эпос)" оказалась разбросана по кускам, то хотя бы этот новый Ходжа Насреддин вышел бы книжкой в десять печатных листов! С таким намерением довести до победного конца начатое дело, подготовил критический трактат в пятьдесят страниц "Народный характер в прозе Эркина Агзамова" под рубрикой "Ровесники о ровесниках". Объединив крошечные статьи обоих циклов с этим трактатом, подготовил рукопись еще одной книги под названием "Сокровенные слова". Где найти "богатыря", способного издать эту книгу теперь?
       Правда, В 1997 году - через шесть лет, наконец-то получил еще одну книгу. Роман-эссе Т. Каипбергенова "Каракалпакнаме" был переиздан в ИПАК "Шарк". Качество этой книги было на зависть отличным! Однако перевод, хоть и тысячу раз переиздается, все равно остается переводом, то есть, чужим достоянием! В 1998-1999 годах в журнале "Жахон адабиёти" ("Всемирная литература") появилась еще пара произведений из числа переводов (с казахского языка). Вначале, как уже было сказано, вышла повесть "Песнь жизни" Мухтара Магауина, пролежавшая почти десять лет. Потом по заказу журнала экстренным образом была переведена и опубликована повесть "Байгаторы" Абиша Кекилбаева. Конечно, это замечательные произведения ведущих казахских прозаиков - наших современников… Однако автор этих произведений не Р. Атаев! Он только… "ретранслятор".
       Где и как можно издать целиком в виде одной книги свои произведения "Народный посол" и "Народ - друг Фараби"? Ища ходы-выходы, в начале 1999 года проанализировав все восемь романов, выпущенных в течение предидущего года, написал обзор под названием "Дыхание прошедших дней". Там, в частности, задан вопрос "Почему за семь лет государственной независимости Узбекистана не появилось ни одного романа на современную тематику?"
       Этот вопрос Р. Атаев уже ставил перед общим собранием писаталей. Теперь - на страницах печати. Навреняка именно это сыграло свою роль: "Народный посол (Ходжа Насреддин не умирает)" наконец-то без сокращений вышел отдельной книгой. Держа в руках сигнальный экземпляр книги, тогдашний главный редактор ИПАК "Шарк" Бабур Алимов пенял Атаули: "Ну почему же вы художнику не сказали, чтобы он написал ваше имя и фамилию большими буквами, почему шрифт такой мелкий?.." Атаули волновало другое: "Благодаря Ходже Насреддину и Каипбергенову, слава богу, эта книга вышла в таком виде, спасибо вам!"
       Успокоившись насчет Афанди, получил в руки лично от первого учителя Тура Мирзаева в качестве бесценного подарка прекрасную книгу - эпос "Алпамыш", отметивший свое тысячелетие. Такая книга!.. Можно сказать, впервые после известного предисловие Хамида Алимджана к первому изданию этого шедевра, сделал его всесторонний эстетический анализ, написав эссе "Бессмертный дух народа" в объеме 90 страниц. Эссе разделил на пять-шесть частей и сам прочитал по республиканскому радио. Однако напечатать и это произведение не удалось. Отложив эссе в дальний ящик, вновь вернулся к Фараби: как вывести в белый свет этот коротенький дастан "Народ - друг Фараби"? Ища поддержки, исповедался своему близкому приятелю, Каипбергенову. Большой писатель прочитал, поздравил и проявил щедрость, свойственную его натуре: "Давай, брат мой, и на это произведение твое напишу сопроводительное, ведь словосочетания "карахани" и "каракалпак" из одного корня!" Атаули опять охватило волнение: "Давая сопроводительное на "Народный посол" вы совершили такое благое дело, чего ни один узбек не сделал, брат мой! И то доброе дело, и эти искренние слова ваши не забуду до конца дней! Теперь надеюсь, найдется хотя бы и один узбекский писатель, признающий достоинство Абу Насра Фараби!.." "Тогда ты не мелочись да проси сопроводительное слово на это свое произведение прямо у Абдуллы Арипова! Не стесняйся, будь мужественным!"
       Атаули проявил смелость, а Абдулла Арипов - щедрость и "Народ - друг Фараби" опубликован в № 2 журнала "Шарк юлдузи" за 2000 год! Без сокращений, не частями, а целиком! Это было двойным праздником для Атаули. Во-первых, "Народ - друг Фараби" - единственное художественное произведение про Абу Насра Фараби за всю тысячу лет истории узбекской литературы! Во-вторых, предисловие Абдулла Арипова к этому произведению - единственное Слово на узбекском языке, высказанное отдельно про творчество Атаули!..
       Однако радость Атаули была недолгой. Хотя крупный писатель Пиримкул Кадыров, держа в руках "Народного посла" Атаули громко сказал на большом собрании Республиканского агентства по печати "Новое произведение на современную тематику, чего требует от нас президент, всё-таки есть - вот оно!" Однако книгу обошли молчанием и коллеги-писатели, и коллеги-ученые.
       Правда, относительно журнальной публикаций произведения "Народ - друг Фараби" в том же 2000 году на страницах еженедельника "УзАС" появилась статья профессора Санджара Садыка, "Дастан или предвидение?" близкая к фельетону. Она-то вышла сразу и вполне свободно! Даже в названии этой статьи отсутствовала какая-либо логика! Было бы более-менее логичным, если вопрос поставлен как "Дастан или рассказ?" или "Правда или ложь?" А сама статья была похожа на заказную акцию и имитирование удивление типа: "Странно, что дастан пишется в прозе?.." Уважая мнение оппонента, сначала написал опровергающую статью под названием "Эпос Востока", попытавшись объяснить, что такой дастан и какие имеются его виды. Но ни один журнал или газета не хотел ввязываться в полемику. И то верно: нужно ли доказывать азбучную истину о том, что существует дастан и в прозе, тем более, доктору филологических наук, профессору? Вообще, "как доказать ученому конца света" по выражению Ахмада Яссави, если он зная истыну, твердит наоборот? Единственный выход - просить у Бога совести для них?.. Не мог удержать себя, чтоб не задать Абдулле Арипову один-единственный вопрос: "Пусть не уважают автора или Фараби, которого нет на свете уже тысячу лет, но хотя бы уважали Ваше слово. Как это понять?" Гениальный поэт в ответ на отчаянный вопрос стиснув зубы сделал такое выражение лица, содержание которого, пожалуй, не может передать ни один язык мира и ни одно перо… Во всяком случае, в этом выражении лица чувствовалось бессловное утешение, успокоение и призыв к выдержке. Мудрец дал понять: "Ничего, бывает и хуже, но все пройдет!.."
       Атаули принял совет как труженик. Сначала написал исторический рассказ "Предел Александра" как своеобразный отклик на дастан "Стена Александра" великого Алишера Навои. Эти пять страниц опубликовали через год - в конце 2001 года в газете "Ёзувчи" ("Писатель"). Из подтекста произведения тем, кто мало-мальски соображает, высвечивалось: "Не перешагни предела, братец мой, даже если ты - сам Александр Македонский!"
       В течение года очень быстро к концу 2001 года завершил очередной прозаический дастан "Веление времени". Произведение опубликовано на страницах журнала "Шарк юлдузи" через пару лет - в 2003 году (Самыми мелкими шрифтами в истории печати Узбекистана!) В течение этих двух лет и вообще, за последние пять, естественно, Атаули написал еще немало. Например, рассказы "Отчет", "Естествоиспытатель", "Путешествие", пять эссе из цикла "Пирамида духовности"… В настоящее время завершает новый, пятый по счету прозаический дастан про жизнь и деятельность современника, ученого-психолога, о котором можно сказать: "Вот он узбекский Фрейд!"…
       Три года назад Атаули к своим новым произведениям "Веление времени" и "Народ - друг Фараби" добавил самые лучшие рассказы и эссе, написанные в разные годы, и подготовил рукопись приличной книги. И сдал ее в ИПАК "Шарк". Однако в течение трех лет не удалось найти спонсора, готового оплатить выпуск этой книги.
       Говорят, Миртемир прочитав свое стихотворение "Мама дорогая" (а это один из самых прекрасных образцов узбекской поэзии ХХ столетия) в большом собрании Союза писателей в присутствии всех знаменитых поэтов, перед своим шестидесятилетием, со свойственной ему скромностью спрашивал: "Скажите, можно ли опубликовать это стихотворение?.." Атаули, конечно, не подделывается под Миртемира. Но в качестве творческого работника Союза писателей Узбекистана, пашущего вот уже двадцать три года - почти в два раза дольше, чем Миртемир и завершающего свой пятый дастан под названием "Совесть", готовь спросить: "Можеть ли настоящий труженик пера вот уже сорок лет, добросовестно работающий в четырех-пяти направлениях литературы накануне своего шестидесятилетия рассчитывать взять в свои руки и увидеть своими глазами, не полное собрание сочинений или не избранные произведения в нескольких томах, как другие, а всего лишь одну-единственную качественную книгу?"
       ИСПОВЕДЬ В КОНЦЕ ИСПОВЕДИ: Данная автобиография является завершающей статьей цикла "Пирамида духовности". Первые три статьи из этого цикла опубликованы в еженедельниках "УзАС" и "Мохият" ("Сущность") и в журнале "Ёшлик". Еще две публикуютя в журналах "Гулистан" ("Страна цветов") и "Мулокот" ("Соприкосновение").
       У народа есть пословица: "Для себя умри, сирота". Это самая горькая в мире пословица! Как убедительно доказывает шедевр литературы - "Озорник" Гафура Гуляма, на самом деле сирота для себя не умирает, а наоборот, горит желанием выжить, изо всех сил борется за существование. Одним из способов такой борьбы, как известно, является самообслуживание.
       В современной литературе разновидности самообслуживания все более размножаются… Предлагаю лишь одну из них Вашему вниманию, записавший автобиографию писателя Атаули на белый листок бумаги переводчик, публицист и критик
                                                                       …
      
ПРИМЕЧАНИЕ К РУССКОМУ ТЕКСТУ: Чукча вместо подписи ставил три знака "плюс". Его спросили: что это означает? А он отвечает: "Это моя имя, фамилия и ученая степень!"… Признаюсь, в отличие от чукчи я не имею ученой степени. А если кто задается вопросом: "Что означает три точки в конце текста?", отвечаю: "Это переводческое дело, публицистика и критика - на каких довольно крепких точках опоры основывается прозаик Атаули!"
       А если вы спросите: "Что произошло конкретно за год после написания этой автобиографии?", с удовольствием отвечу: "Самое большое событие после написания и издания этой автобиографии в книжке под названием "Пирамида духовности", разумеется - выход в свет моей лучшей во всех отношениях книги, уже несколько раз упомянутой: "Веление времени". Правда, туда не удалось втиснуть самые лучшие эссе, там всего лишь два прозаических дастана и четырнадцать рассказов. Однако сама книга, ее оформление, бумага, переплет - выше всяких похвал! Видимо, нашел все-таки совесть! Видно и вправду "Мир широк тому, в ком душа широка". Действительно, находит тот, кто чистосердечно ищет! Есть намерение самому перевести на русский язык все содержимое этой замечательной книги, если здоровье позволит.
       Что еще остается невысказанным? Помимо произведений, написанных мною на русском языке и названных в этой автобиографии, есть еще кое-что. В последние год-два вновь активно работаю на русском или перевожу на русский язык. Например, в республиканской газете "Народное слово" в 2006 году опубликованы мои статьи "Основоположник национальной романистики" в связи с годовщиной нашего великого учителя Абдуллы Кадыри и "Возвышение духа" в связи с выходом в свет моей книги на родном языке "Пирамида духовности". Что касается перевода, одним из примеров такой деятельности служит данная автобиография.
       Желаю Вам всех земных и небесных благ, настоящий строитель данной пирамиды Атаули

3 апреля 2007 года
© All rights reserved. Barcha huquqlar himoyalangan. Все права защищены. 2006-2011
bosh

главная

main
Hosted by uCoz